Titova sam pionirka, vaspitavana i odrasla sam u nekom drugom svetu sa nekim drugim pravilima i vrednostima u totalitarnom, diktatorskom režimu, tako danas kažu … I u tom i takvom režimu za obaveznu lektiru smo imali Albera Kamija, Stranac.
Možda je to trebalo da se čita kasnije kad odrastemo, da nam duže ostane u sećanju. Da ne postanemo stranci sami sebi, gde smo postali puppetse (Sometimes I think we’re nothing but shadow puppets and that reality lies in the mirror.) na velikom rolerkosteru Reality show-a svetske pozornice koja se delom pretvorila u ogledalo velikog Luis Kerola ili možda i ne?
Sartrova filozofija apsurda danas dobija na važnosti u celini i uz poznate postulate Ničeove filozofije mi se baš kao i kod Kamija ne snalazimo više u ovom životu u ovom sveopštem rijalitiju gde iskrenost, istina i osećajnost budu kažnjavani u dnevno, trenutačnoj realnosti, iskrivljenom ogledalu stvarnosti uz dalekosežne posledice po zdravo stanje psihe pojedinca ali i društva u celini.
Dok tehnologija vrtoglavo ide napred, čiji sam veliki pobornik i zagovaram da se bez nje apsolutno danas ne može i da si danas bez nje ništa, jer informacija je znanje a pravovremnost joj daje i moć, jurimo brzinom svetlosti ka opštem napretku dok negde uz put, malo po malo „prodajemo dušu đavolu“ (čiji god da dres đavo ima na sebi) i to je ono što razumem kao opasnost za sve nas.
Zato smatram da neke ideje i dela nisu za igranje, vraćam se na resetovanje da rad jeste rad, humanost jeste humanost, istina jeste istina, osećanja jesu osećanja, ljubav jeste ljubav i to nije na prodaju, to nije dnevni rijaliti rolerkoster i za to vredi živeti.
