Titova sam pionirka, vaspitavana i odrasla sam u nekom drugom svetu sa nekim drugim pravilima i vrednostima u totalitarnom, diktatorskom režimu, tako danas kažu … I u tom i takvom režimu za obaveznu lektiru smo imali Albera Kamija, Stranac.
Možda smo neprimereno mladi bili suočeni sa vanvremenskim Malim princem, Antoana de Sent Egzeperija gde smo nekako kao sveto uzimali da ljubav, prijateljstvo, rad, suživot i humanost jesu vrednosti bez kojih čovek ne vredi da živi.
Možda je to trebalo da se čita kasnije kad odrastemo, da nam duže ostane u sećanju. Da ne postanemo stranci sami sebi, gde smo postali puppetse (Sometimes I think we’re nothing but shadow puppets and that reality lies in the mirror.) na velikom rolerkosteru Reality show-a svetske pozornice koja se delom pretvorila u ogledalo velikog Luis Kerola ili možda i ne?
Sartrova filozofija apsurda danas dobija na važnosti u celini i uz poznate postulate Ničeove filozofije mi se baš kao i kod Kamija ne snalazimo više u ovom životu u ovom sveopštem rijalitiju gde iskrenost, istina i osećajnost budu kažnjavani u dnevno, trenutačnoj realnosti, iskrivljenom ogledalu stvarnosti uz dalekosežne posledice po zdravo stanje psihe pojedinca ali i društva u celini.
Dok tehnologija vrtoglavo ide napred, čiji sam veliki pobornik i zagovaram da se bez nje apsolutno danas ne može i da si danas bez nje ništa, jer informacija je znanje a pravovremnost joj daje i moć, jurimo brzinom svetlosti ka opštem napretku dok negde uz put, malo po malo „prodajemo dušu đavolu“ (čiji god da dres đavo ima na sebi) i to je ono što razumem kao opasnost za sve nas.
Zato smatram da neke ideje i dela nisu za igranje, vraćam se na resetovanje da rad jeste rad, humanost jeste humanost, istina jeste istina, osećanja jesu osećanja, ljubav jeste ljubav i to nije na prodaju, to nije dnevni rijaliti rolerkoster i za to vredi živeti.
