Da moje loše iskustvo ne bude i vaše iskustvo

1374

Potreba da svoje veoma neprijatno iskustvo podelim sa vama ima visoki društveni značaj, u čemu je i motiv objavljivanja ovog teksta i nadam se da će posle njega neki ljudi postati savesniji u obavljanju svog posla, a posebno ako je njihov posao usko vezan za rad sa decom.

Imam 38 godina i neki bi rekli malo više za razočarenja, ali ne mogu da ne izrazim duboko razočarenje zbog činjenice da sam prisustvovala događaju, gde se osoba ( sa kojom ću vas u toku teksta upoznati ) čiji je posao rad sa decom, o istim izražava pre svega verbalno a onda i govorom tela na vrlo primitivan i potpuno neprihvatljiv način, što naravno obavezno  zahteva sankcionisanje od strane nadređenih, baš onako kako je to zakon uredio.

Naime, nakon dva meseca vođenja svog sina kod logopedice u Domu Zdravlja, što se ispostavlja kao period koji se smatra (prema procenama  “stručnjaka” u državnoj službi)  dovoljnim za ispravljanje dva glasa, a kako se stvari ne odvijaju baš po volji onih koji bi da dete „preprate“ što pre, ne bi li bilo manje posla za njih, uostalom kao i u svakoj drugoj državnoj službi, strpljenju dolazi kraj i pojavljuje se za mene potpuno nepoznata osoba koja ne nalazi za shodno čak  ni da se predstavi  i prilikom mog dolaska u ordinaciju nakon časa , vrlo otvoreno i beskrupulozno  kaže kako se je uključila u rad jer ne dozvoljava da moj sestogodišnji sin maltretira njenu koleginicu.

Pre nego što nastavim sa opisom svega što je za mene  u tom trenutku nepoznata osoba rekla ( jer se nije predstavila ) , moram da kažem da svi ljudi koji su imali prilike da upoznaju mog sina,bar jednom, vrlo dobro znaju ( za njenu nesreću) da se radi o veoma mirnom dečaku, tihom, po malo povučenom koji nikada nije odbio da uradi sve što se od njega tražilo. Takođe, nikada nije ni odbio da ode kod logopeda.

Dakle, ponavljam nikada nije rekao neću, ne mogu i slično i uvek bi se trudio da odgovori zahtevima logopedica. Međutim, problem je nastao kada je postalo očigledno da dete nije dovoljno motivisano da izgovori sporni glas R, (gle čuda, a dolazi već  čitavih dva meseca?)  na način kako se od njega očekuje i kako bi naravno njegovim odlascima konačno došao kraj. I samo zbog neadekvatnog odgovaranja zahtevima logopedica,ali nikada odbijanja da uradi onako kako mu se kaže, mog sina izvesna kasnije saznajem logopedica (ime poznato redakciji) beskrupulozno promoviše u  maltretirača jadne i nezaštićene koleginice i ulazi u ulogu velikog zaštitnika. Ne sećam se kada sam poslednji put imala toliki osećaj sažaljenja i umalo da ih pitam da li ih možda i bije?

 Da stvar nije smešna, bila bi tužna…

Žena o kojoj pišem ozbiljno se uživela u ulogu „veoma bitne i važne osobe“ koja drži govor dok je ja nažalost slušam (potpuno sokirana). Razumem potrebu da čovek bude bar negde bitan i saslušan ali u njenom poslu  nema mesta kompleksima visoke kategorije.

Da zlo bude veće, tu se ne završava tortura u kojoj ja i moj sin slušamo o njemu kao maltretiraču i nastavljamo da budemo izloženi gnusnim uvredama.

Naime, odmah nakon što mog sina predstavlja kao maltretirača, pravi drugi nedopustivi propust i kaže kako stalno, na njene zahteve kako da namesti jezik ne bi li izgovorio glas R, on kaze ok i citiram je „to njegovo ok deluje iritantno“, pa nastavlja sa dubokom analizom toga zbog čega joj odgovara OK i da li i učiteljici u školi kaže OK ili  kaže „dobro“. Očito da u njenoj percepciji lepog ponašanja, odgovor deteta sa „ok“ tretira vrhuncem bezobrazluka.

Šta reći i čemu se nadati kada osoba čiji je poziv rad sa decom i koji apsolutno i nedvosmisleno podrazumeva ljubav prema deci a onda i strpljenje, fleksibilnost, istrajnost, detetovo „OK“ doživljava iritantno i to jasno i glasno izražava predamnom?? Ostaje samo da zamislim kako je izgledao razgovor sa detetom kad ja nisam bila u ordinaciji…

Na moju veliku žalost, ni tu nije bio kraj njenim uvredama, pa onda iz čista mira, u trenutku dok razgovaramo, prekida razgovor sa mnom i traži od deteta da joj ponovi šta je ona rekla, dok je čas trajao,zbog čega je važno da glas R na kraju izgovara duže?

Moj sin, za koga je čas već uveliko završen i koji pronalazi igračku u vidu kućice od plastike, kako bi mu prošlo vreme dok mama i logopedica završe razgovor i kako bi strpljivo sačekao, potpuno iznenađen jer je nije ni čuo, zbog svoje zaokupljenosti  igračkom, vrlo stidljivo izgovara da,daa.. jer ga je stid da kaže da je nije čuo jer je u toku onih njegovih pet minuta kada može da se poigra igračkom iz ordinacije. Tada ,“velika zaštitnica“ izriče kaznenu meru i izdaje naređenje da mu se uzme igračka što se i sprovodi u delo. Elem, nećete verovati ali nedopustiv propust zapravo nastaje pre izricanja kaznene mere i iznenadnog uzimanja igračke, kada dotična, vidno iznervirana zbog nedobijanja odgovora na postavljeno pitanje, kaže detetu, veoma sarkastično, sa naglom gestikulacijom leve ruke ispružene u pravcu deteta, da se igra kućicom koja je predviđena za decu uzrasta od godinu dana!!! Čujte, šestogodišnji dečak se po proceni “velike stručnjakinje za izradu i namenu dečijih igračaka” igra kućicom koja je predviđena za decu od godinu dana. Morate priznati moj sin čini veliki skandal!!!

Zamislite čoveka koji ima potrebu da na maliciozan način vređa dete? Kakav je to čovek i kako izgleda, da li je dostojan ustanove u kojoj radi, plate koju prima, kolektiv koji predstavlja…

Da ne pišem o tome i koliku je površnost pokazala kada je detetovo mekano „R“, takozvano englesko „R“ dovela u vezu sa zanimanjem njegovog tate, mog supruga, koji je po zanimanju profesor engleskog jezika.

Na kraju ostaje nada da će ovakavo ponašanje dotične, zapošljene u Domu Zdravlja kao logopeda, nadređeni sankcionisati onako kako je to predviđeno i da se više nikada nijednom detetu u ovom našem divnom gradu, ne ponovi isto, jer nijedno dete na svetu ne zaslužuje  da ima ovakvog terapeuta, učitelja, nastavnika…šta god.

Što se mog sina tiče, on već ima novu logopedicu koja ga uvek pozdravlja i otpozdravlja  zagrljajem i sa kojom imamo divnu saradnju. I da…i dalje se igra vrlo sličnom kućicom kao što je i ona iz ordinacije u Domu zdravlja samo što ga zbog toga više niko ne vređa niti ponižava.

Što se mene lično tiče, ja ću se složiti sa onom starom narodnom mudrošću koja kaže…Svima onima koji se prema vama ponašaju ružno, bezobrazno i bahato oprostite jer oni su samo duboko nesrećni…

Obratiću se upravi Doma zdravlja, jer smatram da najmanje što duguju meni i mom detetu je jedno „izvini“, a ovo sam podelila sa vama kao majka u nadi da je ovo samo moje neprijatno iskustvo, mada sumnjam posle svega da sam jedina koja je na svojoj koži osetila grubost od nekoga kome je u prirodi posla da bude pun razumevanja.

Aleksandra Stanković