Grnčarstvo je jedan od starih zanata koji još uvek nije izumro. O tome svedoči Aleksandar Pešić, potomak čuvene vranjske porodice koja se bavila grnčarstvom.
Nakon smrti roditelja, naša grnčarska radnja je zatvorena. Međutim, imam u planu da krenem da radim. Sve krećem iz početka, ali posao ostaje isti, grnčarski točak i ruke. Mislim da će ljudi tek da se vraćaju na te stare zanate. Grnčarstvo kao zanat ima budućnost – pozitivno otvara razgovor Aleksandar.
Grnčarstvom je počeo da se bavi njegov pradeda Dragutin Pešić, pre više od 100 godina.
Porodičnu tradiciju je nasledio deda Dušan, a zatim i otac Dragi. Porodica Pešić je od gline izrađivala ćupove, kondire, đuveče, tave, tendžere, kalenice, saksije, činije, svećnjake i brojne druge grnčarske proizvode.
Spremanje i serviranje hrane u glinenim posudama je zdravije i ukusnije, a i lepše izgleda – smatra naš sagovornik.
Ovaj zanat je težak, potrebna je snaga, umeće i kreativnost u vajanju. Jedini alati koji se koriste su grnčarski točak i majstorske ruke. Za izradu jednog proizvoda, neophodan je mesec do mesec i po. Pešići su glinu donosili iz glinenjaka u Suvom Dolu.
Čitav proces pravljenja jedne grnčarije počinje kvašenjem gline, ona odstoji 15 do 20 dana, a onda se fino samelje. Glina se zatim mesi, stavi da odleži deset dana i oblikuje na grnčarskom točku. Sledi ukrašavanje, sušenje, i na kraju pečenje na veoma visokoj temperaturi u velikoj peći – priča naš sagovornik.
Ranije su grnčari točak pokretali nogom, ali Aleksandrov otac Dragi je kupio točak sa motorom, što je olakšalo proizvodnju grnčarija. Pešići su grnčarske proizvode prodavali na pijacama i vašarima. Ipak, bilo je važno i što su svi Vranjanci znali gde se nalazi njihova radnja.
Grnčarstvo nije samo zanat, već umetnost za koju je najvažnija ljubav i posvećenost – završava Aleksandar pokazujući neke od svojih grnčarskih radova.
Poznati su širom Srbije, ali i u inostranstvu. Njihovo posuđe koristi se u restoranima i hotelima, a učestvovali su i na mnogim sajmovima.
