Prkoseći sudbini, iako je postao stopostotni invalid, Dragan Veličkov iz Surdulice, uspeo je da iz svega izađe kao pobednik. Iako bez obe potkolenice Dragan vozi auto, pešači i bavi se ribolovom, ne dozvoljavajući da mu ni jedan dan prođe bez radosti i osmeha.
Nekadašnji policajac, već 22 godine živi kao invalid, jer je u terorističkom napadu na Kosovu i Metohiji ostao bez obe potkolenice. Posle dužeg lečenja i rehabilitacije, stavio je proteze na noge, obukao uniformu i vratio se policijskom poslu.
U bolnici u Prizrenu amputirali su mi obe noge i sanirali ranu od gelera ispod levog plućnog krila. Tog trenutka, počinje bora za moj drugi život uz veliku upornost. Bez obzira na stopostotnu invalidnost znao sam da ću samo upornim vežbanjem moći ponovo da obučem uniformu, navikavajući se na proteze – priča Dragan.
On kaže da je dugo razmišljao, kako će provoditi vreme, a da ništa ne radi. Vratio se i radio administrativne poslove u Policijskoj stanici u rodnoj Surdulici.Početkom 2000. godine, Dragan se vraća na posao, paralelno se navikavajući na proteze i invalidska kolica. Za to vreme porodica je morala da opremi prizemlje kuće, kao i da sve u njemu, od pragova, pa do kupatila, prilagodi Draganovim potrebama.
Predlagali su da se penzionišem, ali ja sam odbio, jer psihički mi je bilo potrebno da radim. Osećao sam da mogu i da hoću da radim. Mislim da je upravo to, kao i svakodnevne posete mojih kolega, uticalo na moju psihičku stabilnost. Uprkos svemu, život se jednostavno vratio u normalu – dodaje Dragan, sa osmehom koji zrači nepresušnim optimizmom.
Posle Prizrena, Dragan se lečio u vojnoj bolnici u Nišu. Starešine, kolege, kao i MUP ga nisu zaboravili, od trenutka kada je ranjen, pa dalje, uvek su pomagali, kaže.
Iako se za ove 22 godine dosta toga promenilo što se tiče položaja invalida u Srbiji, mnogo toga treba još popraviti. Hvala Bogu, mene Ministarstvo unutrašnjih poslova nikad nije zaboravio, pomagali su uvek, ne samo ono što je predviđeno zakonom, nego i pojedinci ljudski, što bi se reklo – iskren je Dragan.
Pomagali su mu oko nabavke proteza, jer i tu ima različitih marki,modela, toga ranije nije bilo kod nas u Srbiji.
Trebalo je sakupiti, u ono vreme po nekoliko hiljada maraca, za sve to. Sećam se da je trebalo jednom prilikom nabaviti 4.000 evra za nove proteze. To nije bilo ni malo lako – priseća se Dragan.
Dug put lečenja, rehabilitacije, navikavaje na kolica i proteze, sve je to sada iza Dragana i njegove porodice.
Zahvaljujući protezama, ali jakoj volji Draganov život izgleda sasvim normalno. On vozi auto, u penziji je, provodi vreme sa decom, suprugom i unucma. Veliki je ljubitelj prirode, pa je često na Vlasini ili Čemerniku.
Nisu svi invalidi u Surdulici ovako aktivni, jer postoji tu dosta barijera, od psihičkih, fizičkih, pa i finansijskih. Opština je dosta uradila, počev od prilaza javnim mestima, koji su prilagođeni invalidima, preko projekata koje podržava, ali uvek može bolje. I na državnom nivou je takođe dosta urađeno, ali pored te materijalne podrške, treba poboljšati zakonska rešenja u smislu mogućnosti banjskog lečenja, rehabilitacije, nabavke pomagala i slično – smatra Dragan.
On naglašava da je izuzetno važno, ako ne i najvažnije, rad na poboljšanju psihološke podrške, da osobe koje su invalidi ne osete da su odbačene od društva.
To je naročito teško kod stečene invalidnosti, jer se kod takvih ljudi , kao i njihovih porodica život menja iz korena, a treba se prilagoditi na takve uslove – ukazuje Dragan.
Inače, sve muške glave u porodici Veličkov su policajci, i to već treću generaciju. Dragan je dobitnik mnogih priznanja, ordena i zahvalnica.
Svi su stečeni za rad u službi, odbranu zemlje i veliku posleratnu borbu da svoj i život svoje porodice posle njegovog ranjavanja bude normalan.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane opštine Surdulica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
