NaslovnaVestiDruštvoObrazloženje žirija o dodeli nagrada "Slađana Veljković"

Obrazloženje žirija o dodeli nagrada „Slađana Veljković“

Stručni žiri ovogodišnjeg konkursa za novinarske nagrade „Slađana Veljković“ nije imao ni malo lak zadatatak. Ipak, nakon  analiza i dogovora postigli su zajednički kompromis o imenima dobitnika, jer je na kraju pobedila ideja da se pored poštovanja profesuonalnih načela, originalnosti i inovativnosti nagrade dodele i po „meri Slađane Veljković“.

Žiri je zasedao u sastavu Momčilo Popović, šef deska Novosti, Ljubica Zdravković Džonov, urednica RTV Vranje i Ljiljana Stojanović, urednica  i vlasnica  regionalne agencije Jugpress.

U nastavku možete pogledati obrazloženje predsednika žirija Momčila Popovića, koje prenosimo u celini:

Poštovani prijatelji, ni ove godine nije bilo lako odabrati najbolje na konkursu koji nosi ime jedne tako posebne osobe i tako specificnog novinara. Toliko posebne i toliko specificne da smo sa ushićenjem kao kolege čekali njene tekstove, smatrajući se privilegovanim sto smo prvi u redu za čitanje. Ni ove godine nismo odustali od kriterijuma „da li bi se nas izbor dopao Slađani“. Tačnije, sta bi na nas izbor rekla Slaćana? U uverenju da bi se slozila sa nama, lakše je izaći pred javnost i obrazložiti odluke. Žiri je bio složan najviše u tome da je nesložan, ali ne toliko nesložan da u zavidnom broju kvalitetnih materijala pristiglih na konkurs ne izabere laureate. To se posebno odnosi na kategoriju reportaza.

NAJBOLJI UREĐIVAČKI RAD U LOKALNIM MEDIJIMA

U kategoriji „Nagrada za najbolji uređivački rad u lokalnim medijima“ opredelili smo se za mladost, hrabrost, ideju, koncepciju i profesionalizam. Ovih pet u jedan staje u ime Sanje Petrov, odgovorne urednice portala „Slobodna rec“, pokrenutog tek pre nesto vise od godinu dana, krajem aprila 2020. U njihovom slučaju mladost se ne poklapa sa neznanjem,a hrabrost sa srljanjem. Energiju crpe iz iskrene želje da Vranje i Srbija budu bolje mesto za život i bez pardona je usmeravaju kao opoziciju marifetlucima, gluposti i primitivizmu, bez obzira sa koje strane ove pošasti napadaju poštenje, pamet i kulturu. Koncepcija po kojoj svim konzumentima medijskih sadržaja najviše nedostaju informacije koje nisu lakirane dnevnopolitickim potrebama je dokaz da ova grupa mladih ljudi nema problem sa sluhom i osećajem za ljude koje zanimaju fenomeni naše sadašnjice. Pa i prošlosti. A profesionalizam? Tako poznata rec,a tako retka pojava. Čuti sve strane, dati svakom čitaocu priliku da donese svoj sud. Nije lako biti dobar od čocetka. Kad postavis standard koji ima odjeka, onda je svaki sledeći tekst i naredni dan nova bitka da se takav kvalitet odrzi. A ta bitka nije laka. Zato pratite i pitajte, onako kako ste krenuli od početka. Kvalitet nikada nije bio privilegija iskusnih, nego ljudi koji znaju svoj posao, bez obzira na godine.

NAJBOLJA REPORTAŽA

Čovek koji zna svoj posao je dobitnik nagrade za najbolju reportažu. U njegovom slučaju kvalitet koji je blizak genijalnosti proizilazi iz činjenice da posao shvata kao zadovoljstvo. A kada je tako, onda je sve lako. Kako lako piše, tako lako se i čitaju i pamte tekstovi Zorana Šaponjica. Naročito reportaže. Za sve ove godine provedene u profesiji poprilično obojenoj sujetom, nikada nisam naišao na kolege koje su za javnost o Šaponji imale jedno mišljenje, a u šapatu na uvo dijametralno suprotno – jer, reportaže Zorana Šaponjica su štivo koje, ako vec nije, treba da uđe u udžbenike novinarstva. Nevolja je što to umeće ne može da se nauči. Ne može ni da se kopira. To je stvar talenta, nečega sto vam priroda podari – da ljudima kroz svoje pero podarite štivo koje otvara sva druga čula. Neki bi rekli da se to zove umetnost. A upravo to je reportaža na konto koje ide ova nagrada – priča o Radoju Perišiću i bespuću u kome je živeo. O životu od koga nije tražio više nego što ima. A nije imao mnogo više od kolibe, mačka Brke, skripe vrata i tranzistora. Da, u prošlom vremenu. Dok je ova reportaža putovala do zasluženog priznanja, Radoje je otisao u neka druga prostranstva gde caruje vecna tišina. Čitate, a sve vidite i čujete. Tako uvek biva kada pero u mastilo života zamoči Zoran Šaponjic.

 

NOVINARSKI PODUHVAT

Daliborka Alihodžić, vratila je među žive Ivicu Denića iz Zaplanjske Toponice kod Gadžinog Hana. I zaslužila nagradu za novinarski poduhvat. Prvo zato sto je Ivica u 48.godini najzad dobio ličnu kartu i tako postao i za zakon građanin Srbije. Drugo, zato što je svima otvorila oči o birokratskim crnim rupama. Nije da nismo znali da postoje, ali primer koji je Daliborka otkrila je na granici neverice. Zahvaljujuci novinarki „Novosti“ iz Niša, koja je prenela priču komsija Cvetkovica, pokrenula se državna administracija i za četiri meseca uradila ono sto nije moglo da se uradi 30 godina unazad. Otac nije među živima, majka nije htela da potvrdi da Ivica postoji. U procesu dobijanja identiteta koji je krenuo 48 godina posle rođenja, bolesni i siromašni Rom izašao je jednog dana iz policijske stanice u Gadžinom Hanu i zaplakao. Od sreće. Jer više nije neko ko je niko u 21.veku. Daliborka nam je otkrila da se nikada i nikom nije žalio zbog života koji živi. Ako novinar nekada može da bude ponosan na svoje dostignuće, onda ona ima to pravo.

Centar za medijsku transparentnost i društvenu odgovornost se zahvaljuje svim učesnicima iz Srbije i Severne Makedonije na učešću u ovogodišnjem trećem po redu konkursu „Slađana Veljković“.

Buy Me A Coffee

Popularno

IN MEMORIAM: Dušan Popović  (1928 – 2021)

Dugogodišnji radnik Biblioteke „Bora Stanković“, knjižničar i upravnik, Dušan Popović,  preminuo je  juče u Vranju, posle kraće bolesti u svojoj 93. godini. Kao bibliotečki radnik...

Snimao kuću bivšeg policijskog inspektora

IN MEMORIAM: Dragan Stojanović