Svako jutro počinje jednim sporim korakom. I to je jedan od tri sporih koraka za ceo dan jer čim ustane, snovi naše Vranjanke poteraju je u kas. Ona je borac, lider, sanjar. Ona je majka. Diplomirani sociolog, master socijalnog rada i humanistkinja. Ona je Milica Anđelković Jovanović.
Brze i tačne misli su sporije samo od njenog hoda. Po tome je mnogi znaju u gradu, a oni koji je do sada nisu videli kako organizuje humanitarne događaje ili akcije, mogu to opravdati time što nemaju radar za tu vrstu brzine. Posebno je pamte oni kojima je pružila podršku i to onda kada je baš gorelo, kada je trebalo, kada nije bilo bliceva. Dobili su podršku od srca, podršku da ima nade, podršku politički neobojenu. Mogli ste je zato videti samo tamo gde je potrebno prikazati ljudskost i empatiju.
Od tate sam naučila da volim ljude i da volim život. I to je nekako oduvek bilo izraženo kod mene,a posebno jako je postalo od kada tata više nije sa nama. Kao da je to amanet koji mi je ostavio. Želim da nastavim još jače. Sevap mi je da svakog dana učinim neko dobro delo. Osećam se ispunjenom. I verujem da, kada bi svako od nas imao zadatak da u toku dana učini jedno malo dobro, ovaj svet bio mnogo bolje i lepše mesto za život – kaže na početku razgovora Milica Anđelković Jovanović.
Još od studentskih dana je počela da se bavi pružanjem podrške osetljivim kategorijama ljudi, kroz različite aktivnosti. Radila je u više domaćih i međunarodnih nevladinih organizacija, osnovala i vodila Kancelariju za mlade pri Gradskoj upravi Vranje skoro pet godina, a od početka migrantske krize je regionalni terenski koordinator Međunarodne organizacije za migracije (IOM), Agencije Ujedinjenih nacija koja se bavi pitanjem migracija.
Situacije koje vidim na poslu su teške, neretko i potresne. U tom trenutku samo znam da treba da reagujem kako bih pomogla drugom ljudskom biću, ali to ne volim da zovem pružanje pomoći, već podrške. Podrška je potrebna kako bi ljudi u nevolji našli snagu unutar sebe i sopstvenim potencijalima savladali prepreke. Rad za IOM je period mog najintenzivnijeg profesionalnog i, delom, čisto ljudskog, razvoja. Sem stranog jezika koji sam usavršila, društvenih veština koje sam razvila i socijalnog kapitala koji sam stekla, rad sa migrantima me je naučio da prepoznam i iskoristim resurse zajednice u rešavanju problema pojedinca. IOM je, pored brige o migrantima, odgovoran i prema zajednicama koje su te migrante prihvatile. Primer toga je rad na sređivanju Eko parka u dvorištu vrtića „Čarolija“ u Vranju. Ovaj vrtić je do sada pohađalo više od petnaestoro dece iz migrantske populacije, to je bio njihov prvi kontakt sa formalnim obrazovanjem, sa socijalizacijom takve vrste i mogu da kažem da su rezultati više nego odlični. Druga deca su ih prihvatila bez problema, roditelji takođe, a vaspitači su ti koji su dali najveći doprinos prevazilaženju kulturološkoh barijera. U znak zahvalnosti i kao zalog buduće saradnje, IOM, u partnerstvu sa Komesarijatom za izbeglice i migracije Republike Srbije i uz finansijsku podršku EU, privodi kraju radove na uređenju dvorišta vrtića, kako bi sva deca moga da budu više
napolju, u kontaktu sa prirodom, u igri sa vršnjacima. Pohvalila bih doprinos migranata radovima od samog početka, ali i roditelja dece iz opšte populacije koja pohađaju vrtić, doprinos komšija i prijatelja vrtića. Pravi primer da predrasude padaju u vodu kada zajednički radimo na ostvarivanju opšteg dobra – šriča Milica sa puno žara o poslu.
Izbor šta će studirati nije bio težak, kao pravi humanista još od malih nogu, upisala je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Po diplomiranju vratila se u Vranje, a od njene priče o ljubavi prema rodnom gradu, mogli bismo da napravimo poseban tekst. Nedavno se u gradu okupila ženska ideja i energija kroz neformalnu grupu Ženski solidarni front Vranja.
Vranje… to je gospodsko mesto, ukratko bih opisala. Ovde imam sve, mali svet meni dovoljan. Nije Vranje samo Ekrem Mamutović i Bora Stanković, Vranje je mnogo više od toga. Vidim da se danas to zaboravlja, a ne bi smelo – kaže Milica i nastavlja u dahu: neformalna ženska grupa nastala je spontano. Još se u gradu pamti i prepričava akcija „Naš grad, naša zemlja, naši ljudi“ koju su, na inicijativu Centra za medijsku transparentnost i društvenu odgovornost (CMTDO), građani i građanke Vranja pokrenuli i sproveli leta 2020. godine, kada je bila neophodna pomoć zdravstvenom sistemu, a usred panemije COVID-19. Za samo tri nedelje, sakupljeno je skoro tri miliona dinara.
Prema njenim rečima mnogo naših Vranjanaca po Srbiji i belom svetu se tada odazvalo i pomoglo, jer nisu zaboravili svoje korene. Ova godina je nametnula potrebe druge vrste, pre svega ekonomske.
Svuda u svetu ljudi su ostali bez posla i redovnih prihoda, očekujem da ni Vranje ne bude pošteđeno. Šta u takvoj situaciji mogu da očekuju deca koja su izgubila oca ili majku od posledica virusa? Postoji li poseban mehanizam koji bi mogao da sagleda njihovu situaciju i olakša im dane koji dolaze, jer, sem borbe sa bolom i strahom, nekima od njih predstoji i borba sa nemaštinom. To kao zajednica ne smemo dozvoliti. Zato smo se ove godine opet okupili i pokrenuli Ženski solidarni fornt Vranja. Krenulo je kao grupa na društvenoj mreži koja je za samo nedelju dana dobilia više od 250 „članica“. To su žene koje su spremne da učine ovaj grad boljim i to svojom, ženskom rukom. U ovoj „ženskoj“ priči, muškarci će biti prisutni kao neophodna podrška, ali su Vranjanke te koje će se direktno uhvatiti u koštac sa novim izazovom postavljenim pred zajednicu. Ideja je da 20. avgusta u Gradskom parku organizujemo humanitarni bal koji će imati za cilj prikupljanje sredstava za podršku deci koja su ostala bez roditelja tokom pandemije virusa Covid – 19 – najavljuje Milica Anđelković – Jovanović.
U tu svrhu, biće upriličena prodaja predmeta i usluga, posetioci će moći da uživaju u hrani i piću po simboličnim cenama, a biće postavljena i kutija za prikupljanje novčanih sredstava. Istovremeno, biće otvoren i namenski račun organizacije CMTDO, isti onaj koji je bio aktivan tokom prikupljanja pomoći za zdravstveni sistem, na koji će pojedinci i kompanije moći da uplaćuju sredstva.
Jednom rečju, bal, kao centralni događaj, biće prilika da se ukaže na postojanje problema, ali i jedan od načina na koji on može da se reši. Namera Ženskog solidarnog fronta, po svemu volonterskog, jeste da Vranje tog dana prikaže kao deo onog velikog civilizovanog sveta, sa gospodskom notom. Želimo da iz Vranja svetu pošaljemo poruku da bez brige jednih o drugima ni jedna zajednica nema šanse da opstane i bude uspešna – strastveno priča o planovima i priči koja je ponovo pokrenula Vranje.
Dan posle praznika Preobraženje je značajan za našu sagovornicu iz više razloga, a jedan od njih je posebno zanimljiv zbog velike austrijske humanitarke Diane Budisavljević, koja je više hiljada dece srpskog, romskog i jevrejskog porekla spasila iz pakla hrvatskih logora u Drugom svetskom ratu.
Ta velika žena je preminula 20. avgusta 1978. godine, baš onog dana kada sam ja došla na svet. Divim se njenoj snazi i hrabrosti, jer se u to najcrnje doba ljudske civilizacije izdigla iznad ludila i počela da spašava decu koja su, sa roditeljima ili sama, završila u logorima NDH. Za nju i njenu herojsku priču se saznalo relativno skoro, možda tek pre desetak godina. Još uvek nema ni jednog spomenika zahvalnosti, tako da smo na prvom sastanku našeg Ženskog solidarnog fronta odlučili da tog dana ona dobije svoj mural u Vranju. Ne pada mi na pamet da svoj život, rad i volontiranje u Ženskom solidarnom frontu poredim sa žrtvom Diane Budisavljević, ali nam se ciljevi poklapaju: podrška deci koju je život, ni krive ni dužne, naterao da prerano odrastu.
Naša sagovornica navodi da se takođe, na neki način Dijana Budisavljević, nije pomirila sa ulogom žene u patrijarhalnom društvu. Pa tako i ona ima obavezu prema svom detetu da budem zadovoljna i ostvarena, ne samo kao majka i domaćica. Borba protiv nametnutih patrijarhalnih stega društva neminovno navodi priču i o nasleđu. Milica, na pomen svoje naslednice, odmah napravi i drugi sporiji korak u tom danu.
Ne želim da doživim sudbinu mnogih naših žena koje su bile pune snova, a bile prinuđene da život provedu u skladu sa očekivanjima društva i ulogama koje im je patrijarhat predodredio. To što sam žena ne znači da sam i slabija. Naprotiv, mislim da su žene jače od muškaraca u mnogim stvarima, da su preduzmljivije i organizaciono sposobnije. Da više i drugačije brinu o drugima, o životu, jer i same imaju moć da daruju život rađanjem. Sva deca su ogledalo svojih roditelja i ne želim da moja ćerka misli da nešto u životu ne može da ostvari zato što je žena – smatra Milica.
Milica Anđelković Jovanović je potvrda one teze kako je jedan dan dugačak, a ceo život kratak za sve snove i planove. Na jednostavno pitanje kako protiče jedan običan dan žene koja je ostvarena u porodici i na poslu, daje sažet i mudar odgovor?
Nikada mi nije bila jasna rečenica „Nemam vremena za to“. Prosto, ne dozvoljavam sebi da mi bude dosadno i trudim se da sve što planiram i završim. Kada imam slobodno vreme, onda ne uključim TV već odem u baštu i pomažem svojoj majci u ratarskim poslovima. Zanimam duh i telo na jedan drugačiji način. Rad u bašti je terapija, dodir sa prirodom, sa zemljom i genima mojih seljačkih predaka – priča Milica.
Kada govori o zajednici i solidarnosti, Milica često citira Margaret Mid, britansku antroploškinju koja je rekla da „Civilizacija nije nastala otkrićem vatre ili grnčarije, već onda kada su ljudi iz tih prvobitnih zajednica počeli da brinu jedni o drugima. Prvi znak civilizacije za nas je bio kada smo našli zaraslu butnu kost na jednom skeletu. Neko je, dakle, tu osobu čuvao i negovao, brinuo o njoj i štitio je od divljih zveri“.
Takav humani pristup svetu u kojem hoda uzdignuta čela, brzim ritmom i otvorenim srcem, goni Milicu na nove akcije. Kao i do sada, energija svih dobronamerni ljudi je dobrodošla. Ritam dana se usporava. Snovi ostaju da se kovitalju u njenim mislima i dolaze na red, jedan po jedan. Vreme je za treći i poslednji spori korak svakog dana kada se kreće na počinak. Do jutra…
Bratislav Čukić
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane grada Vranja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
