Porodični zanati su danas retki, ali oni koji su opstali, to duguju najviše kvalitetu svog proizvoda. Na čelu jedne takve firme, čuvenog vranjskog “Hanibala”, nalazi se Milica Dimitrijević. Razborita, odlučna i obrazovana uspela je da posao koji je započeo njen otac, zajedno sa majkom i sestrom nastavi da vodi pravim putem. Šta više ženski trojac je proizvodnju unapredio i dao joj ženski pečat.
Danas je Hanibal jedna od retkih kompanija u Vranju koja je istinski spoj tradicije i inovacije.
Uprkos tome što se gotovo svakodnevno susreće sa predrasudama, sa brojnim problemima izazvanim spoljašnjim faktorima, Milica ne odustaje. Istrajava na putu da „Hanibal pređe Alpe“…
Ekonomski fakultet u Beogradu je upisala 2004. godine gde počinje njena profesionalna priča. Znanje koje je tamo stekla bilo je moguće primeniti i u praksi, posebno u sistemima kao što su mala i srednja preduzeća. Žena na čelu jedne firme je retkost, a kada se tome doda naš južnjački menatlitet, te i podatak da je reč o privrednoj grani koja je prema nepisanom pravilu rezervisana za muškarce, onda je Milica Dimitrijević svojevrsni izuzetak od pravila u poslovnom svetu.
Na početku mog rada u Hanibalu 2010. godine je bilo malo sumnje kod poslovnih partnera, ali i kod zaposlenih. Ipak, u toj borbi sa predrasudama pomoglo mi je iskustvo koje sam prethodno stekla u drugim institucijama. Bila sam spremna da budem na čelu firme, znajući šta me čeka. Nisam bila iznenađena otporom pojedinaca jer sam se našla u „muškoj industriji“ – priseća se ova mlada žena.
Ne obazirući se na priče protkane sumnjom da žene to mogu Milica i njena sestra vredno su radile rušeći predrasude, i to sa osmehom na licu.
Iskustvo i istraživanja pokazuju da je mnogo lepše i bolje raditi u firmama koje vode žene. Bilo da su one na rukovodećim pozicijama ili da su vlasnice firmi. Sa druge strane, „ženske firme“ ređe propadaju, i kao takve su odgovornije prema svojim zaoslenima i zajednicama u kojima posluju. Ovo su statistički podaci na nivou cele Evrope, a i sami smo svedoci istih u Srbiji. Ukratko, mnogo je sigurnije raditi u firmama koje vode žene nego muškarci – smatra Milica Dimitrijević.
Brojne obaveze nametnute ženama često ih sprečavaju da se iskažu na drugim poljima. Zato „žensko preduzetništvo“ treba posebno vrednovati jer ako se uzme u obzir da se mnoge uspešne žene ne odriču ni porodice, ni materinstva onda priča o ženskom preduzetništvu dobija posebnu težinu.
Kako bi se stavio posao na noge potrebno je posvetiti mnogo truda, rada i vremena. Svaki početak je izuzetno zahtevan i zbog toga ume da trpi i porodica. Zato nam je akcenat na društvenim mrežama jer neki proizvod možemo da prikažemo i virtuelno, našem potencijalnom kupcu – pojašnjava Milica.
Do njenog dolaska na čelo, firma nije radila izvozni program. Ipak, kao što je Hanibal prešao Alpe na slonovima, tako je i Milica znala šta joj je činiti. Izlazak na Evropsko tržište uveo je niz novina u radu i standardima i omogućio da i vranjski Hanibal pređe Alpe.
Počeli smo da se probijamo prema inostranom tržištu od kada sam ja preuzela da vodim Hanibal, a najviše izvozimo u Nemačku i Austriju. Planiramo i da budemo dostupni i na tržištu Švedske i Danske, mada je epidemija korone sve to usporila, ne odustajemo od zacrtanog plana. Polovina naše proizvodnje ide u inostranstvo, a polovina na domaće tržište. Ranije smo izvozili i u Rusiju, ali trenutno naše proizvode više plasiramo u Evropsku uniju – pojašnjava Milica.
Iskustvo stečeno radom u Beogradu, u nekoliko istitucija, značajno je pomoglo i u vođenju porodične firme. Žena na čelu vranjske fabrike, već zvuči pomalo neobično. Milica je od početka znala šta želi i kako će to postići.
Posle diplomiranja sam radila u Narodnoj banci Srbije, a zatim i u jednoj nemačkoj firmi. Sve to stečeno iskustvo sam primenila u Hanibalu. Sa zaposlenima sam napravila dobar kontakt, što je najbitniji korak. Zatim smo radili na koracima koje treba da preuzmemo kako bismo ostvarili cilj koji smo zacrtali, a to je početak izvoza naših proizvoda. U kontinuitetu sam se profesionalno usavršavala i pratila inovacije u oblasti proizvodnje dušeka. Vremenom sam stekla poverenje pre svega dobavljača, potom i kupaca, te kvalitetom proizvoda nastavila tradiciju započetu pre više od 3 decenije.
Trenutak kada je prvi kamion krenuo ka zapadnoj Evropi nije upamtila, ali jeste pripremu i ushićenje kada je sve bilo u fazi pripreme. „Bez crne, bela ne bi vredela“, pa tako pored uspeha, neminovni su i izazovi.
Sećam se celog procesa, tih zadnjih mesec dana kada smo spremali prozivod za izvoz. Bila sam ravnopravna sa svim zaposlenima i boravila u pogonu prateći svaki od procesa proizvodnje, svaki dan po više sati. Bila sam veoma uzbuđena i zato proveravala svaki proizvod pojedinačno. Sa druge strane, teški trenuci su pravi izazovi, tako gledam na to – kaže Milica.
Takvih situacija ima gotovo svakodnevno i u pregovorima, dogovorima, pripremi proizvoda. Zato, kada je preuzela firmu prvo što je uradila krenula je da uči. Sve o procesu proizvodnje, do distribucije kranjeg proizvoda.
Po 16 sati sam ostajala u kancelariji kako bih upoznala svu problematiku i bila brža i bolja. Takođe, naiđu i krize u svetu koje pogode i našu zemlju, tako da ih u privredi i mi osetimo. Sve takve situacije prebrodimo zajedničkim snagama u porodici. Opet, kada su u pitanju problemi koji nastanu ljudskim faktorom, to uvek pokušavam da rešim razgovorom, što nije baš karakteristika za „jači pol“ smatra Milica Dimitrijević.
Kao nagrada ovakvoj posvećenosti pre dve godine došlo je i priznanje „Naj Žena XXI veka“ koje dodeljuje Udruženje najuspešnijih privrednika Srbije. Ova nagrada je stigla od ljudi koji dele istu koru hleba sa Milicom Dimitrijević. Glasanje je obavljeno internetom i pehar je stigao u Vranje.
Priznanje je stiglo od strane uspešnih žena iz različitih oblasti i to mnogo znači. To je neka vrsta krune mojih deset godina rada u Hanibalu i potvrda da sam na pravom putu. Osećaj je mnogo lep i sama ceremonija dodele je bila veoma lepo organizovana. Imali smo zajedničko veče, družili se, upoznavale se i razmenjivale iskustva – priseća se Milica.
Firma “Hanibal” postoji još od 1989. godine. Milica naglašava da su u staroj Jugoslaviji oni bili prvi koji su počeli privatnu proizvodnju. Do tada su ovakvi prozivodi bili vezani isključivo za velike kompanije i koncerne, a njen otac Momčilo je bio vizionar i veoma hrabar kada se upustio u ovakav poduhvat. Od 2007. godine Hanibal je jedan od začetnika i lidera u proizvodnji džepičastih jezgra na Balkanu.
Hanibal je imao svoj san, svoj put i svoj cilj, koji je slepo pratio. Takav stav ima i Milica Dimitrijević koja zajedno sa sestrom Marijom i majkom Mirom, čini ženski trio na čelu svoje firme.
Zajedno nastavljaju snove osnivača Momčila i ne odustaju, onako – kako samo žene znaju i mogu! Ovaj ženski trio koji neumorno radi od kako je otac i suprug Momčilo preminuo, ove godine su obogatile svoj mali krug velikih ljudi, jer je porodica postala bogatija za jednog člana, bebu Momčila, sina Marije. Tako da ove sada uspešne žene pored svojih poslovnih uloga imaju i one najvažnije oko kojih se svet okreće, a dečak uživa u ljubavi trija majke, bake i tetke.
Autor: Bratislav Čukić
Foto i video: Ivan Mladenović / Privatna arhiva
