Žena za volanom odavno nije atrakcija, iako se stalno raspredaju priče o ženama koje voze, statistika pokazuje da su žene bolji vozači od muškaraca. Uprkos tome kada je jedna žena pre šest godina sela za volanom taksija i te kako je bila atrakcija. Olivera Stanković taksira na relaciji Vladičin Han – Vranje i postala je prepoznatljiva među klijntima kao dobar vozač, a i među kolegama je uspela da se izbori za poštovanje.
Ovo je priča o ženi koja se nije libila ni jednog momenta da „uzme volan u ruke“ i othran svoju porodicu i zbog toga kako kaže ni jednog trenutka nije zažalila.
Bila sam primorana da ovo radim, nisam imala od čega da živim, najiskrenije ovo govorim. Pokušavala sam da kod raznih privatnika u trgovini ili van toga, nađem posao, ali sve se svodilo na obećanja ili na nesigurnu platu i veoma loše uslove rada – priča Olivera.
Pedesetdvogodišnja Olivera druga je žena taksistkinja u istoriji Vranja i prva u Vladičinom Hanu. Završila je Višu ekonomsku školu, radila kao komercijalista u Drvnoj industriji „Sloga“ u Vladičinom Hanu. Svakako joj je ranije iskustvo bilo od pomoći, ali kako kaže nije uvek bilo jednostavno.
Novi posao doneo je novo dokazivanje. Trebalo je vreme da me kolege prihvate, kao ravnopravnu, ali na takvo podozrenje bila sam naviknuta. Dozvolu sam dobila još 1988. godine i od tada sam na točkovima, prvo u svom privatnom vozilu, a potom sam radila kao komercijalista i svuda su me još tada gledali sa čuđenjem. Kako u jednoj provinciji žena može da vozi službeni automobil, ali eto to je sada postala uobičajena pojava – priča Olivera.
Ona ne krije da u početku nije bilo baš tako jednostavno. iako lično ne deli poslove na muške i ženske susrela se sa nemilim situacijama koje su je često emotivno povređivale, ali da misli da je uspela da iz svega toga izađe kao pobednik.
Ne znam da li sam u početku kolegama smetala zato što sam žena ili zato što sam se pojavila kao konkurencija, možda bi bili takvi prema meni i da sam muško, jer “ugrozila” sam im posao. Branili su mi gde da parkiram, preotimali mušterije, bilo je zabadanja šrafova u gume, ali na sređu to je sada prošlost, sada sam za sve njih koleginica i to izgovaraju sa puno poštovanja – kaže Olivera.
Na kraju Olivera dodaje da je svakoj ženi porodica najveća podrška i vetar u leđa, tako je i u njenom slučaju.
Kada sam krenula da radim, porodica je bila dosta uplašena. Ćerka je strahovala za moju bezbednost, a sin je brinuo na svoj način. Na kraju su prihvatili, ali suština je da nije lako biti taksista ni muškarcima, ali tek ženi, ali od nečega mora da se živi – poručuje Olivera.
Svakog dana u svom prepoznatljivom stilu poželi dobar dan svojim putnicima i krene. Postala je zaštitni znak i žena koja se rado vidi za volanom, na liniji Vranje Vladičin Han.
S. T.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane grada Vranja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
