Branislav Stojković, jedan od članova Udruženja građana “Borino i evropsko Vranje” (BEV), obratio se u ime udruženja javnosti, sa željom da odgovori na brojna pitanja zbog čega je njihov aktivizam “stao”.
Saopštenje prenosimo u celini:
Znali smo od prvog dana da lokalnim aktivizmom bez političkog delovanja ne možemo ništa promeniti u našem rodnom gradu. Zbog toga smo “upakovali” aktivizam i politiku u jedno udruženje koje smo nazvali “Borino i evropsko Vranje”(BEV). Imenom smo želeli da istaknemo našu težnju za očuvanjem tradicije, ali i potrebu za modernijim gradom.
Blizu 3000 evra prikupljeno na humanitarnoj aukciji udruženja BEV
Ponešeni velikim elanom, nas desetoro smo krenuli da okupljamo poznanike i počeli sa organizacijom raznih akcija na teritoriji Vranja i okoline. Preko ekoloških i humanitarnih akcija, do uličnih biblioteka, peticije za očuvanje sportskog centra, ozelenjavanja grada, pa sve do nagrađivanja najboljih učenika u akciji “Podržimo prave vrednosti”.
BEV: Ne dozvolimo da neki gladuju dok drugi višak hrane bacaju
Posle menje od godinu dana zalaganja za boljitak našeg grada, došli smo do 200 člana udruženja BEV, koji su postali deo lokalne priče bez ikakvog interesa, samo i isključivo iz razloga da urade nešto dobro za svoj grad. Međutim, kako je snaga udruženja rasla, tako je i lokalna vlast počela sabotiranje našeg razvoja na razne načine. Od blokiranja naših projekata, preko zastrašivanja naših članova, pa sve do toga da se utiče na lokalne medije da ne izveštavaju o našim aktivnostima.
Naša moć, a pogotovo naš budžet, svakako ne mogu da se takmiče sa strankom na vlasti, zbog toga verovatno nije bilo politički pametno da udarimo direktno na njih. Sigurno bismo mnogo bolje prošli da smo prihvatili razne ponude rukovodilaca Grada, kojih je bilo na pretek. Naravno, prihvatanje te ponude bi značilo da moramo raditi po njihovim željama, što smo mi odbili jer su to ljudi sa kojima nismo hteli nikakvu saradnju i zbog toga smo se susreli sa raznim pritiscima i sabotažom.
Sada posle skoro 3 godine od osnivanja udruženja, jedan deo nas više ne živi u Vranju i zbog toga je teže organizovati neku akciju i učiniti nešto za boljitak grada. Dobar deo članstva se odselio, što po drugim gradovima Srbije, što po belom svetu.
Postavlja se pitanje da li smo mogli pametnije, sigurno da jesmo, ali onda ne bi bilo čistog obraza, kao što smo radili!
