„Ne možeš svakog dana da učiniš veliko delo ali zato možeš dobro“. Ovom nemačkom poslovicom započinjemo priču o čoveku čija mala dela menjaju nečiji svet.
Joca Ristić nekada jedan od najboljih lokalnih fudbalera, danas trener u školi fudbala „Prestiž“ je tihi heroj koji uprkos raznim životnim okolnostima i dalje korača hrabro kroz život i trudi se da tu svoju hraborst i borbenost prenese i na svoje učenike, male fudbalere.
Svojim dugogodišnjim radom i zalaganjem izgradio je imidž omiljenog trenera koji ne samo da svojim učenicima pomaže da ostvare što bolji uspeh u fudbalu, već kako sam kaže, uči ih da budu bolji ljudi kako za sebe tako i za svoju okolinu.
Svoju profesionalnu karijeru započeo je u rodnom gradu i kako ističe od malih nogu ovaj sport i bio i ostao njegova strast.
Fudbalom sam počeo da se bavim sa 12 godina, kad sam sa nepunih 18 godina postao prvotimac Dinama. Ubrzo sam postao kapiten tima, jedan od najboljih u istoriji kluba. Neko
vreme sam igrao u Vrbasu, ali sam se nakon toga vratio u Dinamo. Ovaj sport je moj zivot, počeo sam da igram iz ljubavi i to još uvek traje. I dan danas se sećam prve utakmice koju sam odigrao. Imao sam veliku tremu, noge su mi bile teške kao olovo, ali kada sam čuo aplauz sa tribina znao sam da radim pravu stvar. I sada kao trener i koordinator opet to radim iz ljubavi, jer novac mi nikada nije bio na prvom mestu.Ja živim 24 sata fudbal,čak i kada odem na odmor sa porodicom i dalje razmišljam o svom timu i igračima – priča Joca Ristić.
Kada je 2006. godine završio svoju fudbalsku karijeru kao igrač Joca je postao trener u fudbalskom klubu Dinamo. Još kao igrač stalno je zapisivao do detalja kako su njegovi treninzi izgledali. I dan danas čuva svesku u koju je kako sam kaže kao neki štreber beležio izreke i krilatice svojih trenera Kako ističe u tom momentu se istakao i oni koji su vodili klub videli s taj potencijal u njemu te je počeo da radi sa najmlađim članovima kluba i vremenom je sve više napredovao.
Međutim život je nekada nepredividiva priča koja vas u nekom momentu kada se najmanje nadate iznenadi. Na vrhuncu svoje karijere Joca Ristić je doživeo nesreću prilikom jednog treninga i u tom momentu ostao je praktično bez jednog stopala. Iako je to bila i ostala trauma za ceo život, za nepunih godinu dana on je uz veliku volju i želju uspeo da se oporavi i da se vrati tamo gde pripada.
Evo 13 godina nakon tog događaja hodam, radim, vozim biciklu, jedino ne mogu da trčim. Moj oporavak je trajao godinu dana i nakon toga sam se vratio na posao. Putovao sam, radio, nikada nisam tražio alibi kroz svoju povredu, da ne bih morao nešto da radim. I dan danas me nosi energija koju imam zahvaljujući ovom poslu jer kada voliš nešto onda možeš sve – kaže Joca Ristić.
Ja sam neko ko je krenuo od nule, a ove godine septembra škola slavi 5 godina postojanja tako da sam jako ponosan na uspeh koji smo postigli. Ono što je bilo bitno jeste to da su roditelji prepoznali jednu zdravu priču za svoju decu. Kada smo počeli da radimo te humanitarne akcije meni se to u startu dopalo, onda nakon određenog vremena sama deca su razvila interesovanje pa se često dešavalo da me oni zovu i pitaju kada će biti organizovana neka humanitarna akcija. Nekad napravimo mini humanitarni turnir pa svako dete donese po 200 dinara, nekad na centru stavimo kutiju u kojoj se sakuplja novac za neko bolesno dete, prodajemo cveće, nekad imamo neku donaciju pa onda ja od toga kupim osnovna sredstva za one kojima je to najpotrebnije. Sve to ne košta puno i samo je potrebna dobra volja jer cilj nam je da deci usadimo zdrave vrednosti i navike koje će ih pratiti kroz ceo život – priča Joca Ristić
On ističe da je jako bitno da deca od malih nogu uče kako da kanališu svoju energiju, jer će samo tako moći da se pravilno razvijaju, i dodaje da se trudi da iz njegove škole izađu ne samo uspešni sportisti već i mladi edukovani ljudi koji će sa ponosom predstavljati naš grad.
Za mlade ljude je jako važno da svoju energiju kanališu kroz sport, nije bitno koji, da imaju taj ventil, da se oslobode od društvenih mreža i da što manje koriste telefone. Ono što je jako bitno jeste to da moraju svakodnevno da rade na sebi. Trudim se da toj deci usadim neke zdrave radne navike jer ako intelektualno niste razvijeni ne možete da napredujete u ovom sportu. Takođe jedna od bitnijih stvari za malu decu jeste ta da imaju zdrav uzor. Treneri imaju tu ulogu da daju smernice da to dete sutra postigne nesto u životu, završi skolu, napreduje da bi bio jedna zdrava ličnost, koja je korisna i sebi i društvu – smatra Ristić.
Meša Selimović je rekao ,,Sve je moguće, sve je na dohvat ruke, samo se čovek ne sme predati“. Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svet više nije skučen ni pun prijetnji“. I zaista ovaj citat i te kako opisuje ovog veselog i energičnog čoveka, tihog i velikog heroja koji ne prestaje da se bori kako za sebe, tako i za druge.
Andrea Dimić
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane grada Vranja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
