14.9 C
Vranje
nedelja, 26 juna, 2022
NaslovnaDruštvoVELIKI heroji male zajedniceKRAJ VELIKE KARIJERE: Igor Stojanović, futsaler

KRAJ VELIKE KARIJERE: Igor Stojanović, futsaler

Polovinom maja KMF Vranje je pred svojim navijačima završio veoma uspešnu sezonu koju su u regularnom delu prvenstva Prve lige Srbije završili na drugom mestu, odmah iza kasnijeg prvaka Loznice. U polufinalu plej-ofa su odmerili snage sa beogradskom ekipom FON i u majstorici u Vranju pretrpeli neočekivan poraz. Zvuk sirene koji je označio kraj ove utakmice, označio je i kraj jedne velike karijere u vranjskom sportu. U zasluženu penziju otišao je te srede 18. maja Igor Stojanović, popularni Žike.

Publika je bila iznenađena u prvi mah, a zatim su usledili frenetični aplauzi i petominutne ovacije za momka koji je 17 godina bio sinonim za futsal u gradu pod Pržarom.

Spektakularan oproštaj je možda prejaka reč, ali za mene jeste bilo tako. Nikad više ljudi nije bilo na našoj utakmici i pokazali su da cene ono što sam radio. Ipak, taj poraz, koji nikako nisam očekivao još boli. Svakako sam planirao da se oprostim na kraju sezone, ali sam mislio da će to biti u finalu. Nismo iskoristili šanse na početku meča, kasnije smo primili gol i onda je sve krenulo u kontrasmeru. Ostvarili smo rezultat vredan poštovanja sigurno, mada smo svi priželjkivali finale jer smo igrama tokom cele sezone zaslužili da igramo u finalu. Nisam srećan zbog toga, ali eto, to je sport. Posle 17 godina sam se oprostio od futsala. Puno emocija je stalo u tih pet minuta. Oproštaj je bio spontan i baš to ima neku svoju draž. Bile su to baš one prave emocije. Kada sam izašao da pozdravim publiku, ni oni nisu očekivali. Kada su videli u publici da je to moj kraj, onda je i ta njihova reakcija izašla iz njih. Jedina mana je taj poraz. Ne znam ni sada šta da kažem. Ipak, hvala publici na svemu, mogu da budem ponosan na svešto smo u ovih 17 godina uradili.

Stojanović je od prvog dana postojanja u klubu pored trenera Gorana Jovića Belog. Sedamnaest godina i sezona je iza KMF Vranje i popularnog Žiketa. Od malog kluba koji se borio da preživi, KMF Vranje i „Žike“ zajedno su stigli do toga da su brend grada i sinonim za igru na „male goliće“. Klub je preboleo sve dečije bolesti i najesen može, bar figurativno, da obeleži „punoletstvo“ svojom osamnaestom sezonom.

Prava smo sportska i vranjska priča od samog početka. Klub se zvao u početku Rušče, igrali smo za nas i naš grad. Od vlasti smo imali nekad veću, a nekad manju podršku. Sada je najbolja od kada postojimo. Mi smo to sve i zaslužili jer toliko dugo trajemo i pravimo nešto što je vredno pomena. Nadam se da će klub nastaviti da se kreće ovom putanjom i da će uspesi biti sve bolji i bolji i da nas sledeće godine očekuje finale, a što da ne i titula. Ostaću u klubu, ali ne kao igrač. Videćemo u kakvoj ulozi, ali tu sam od samog početka i klub može da računa na mene uvek.

A sve je počelo tako što se grupa prijatelja koji su stalno igrali mali fudbal na lokalnimturnirima okupila i poželela nešto više, nešto ozbiljnije. Formirali su KMF Rušče i krenuli iz najnižeg ranga. Stalno igranje letnjih turnira i tek poneki u toku zime su zamenili učešćem u Drugoj ligi Srbije. Igor je od početka zaljubljen u ovaj „školski“ sport, i konačno mu se ostvario san da igra Ligu.

Oduvek sam hteo samo futsal. Iako smo kasno krenuli, ja sam imao već 27 godina i tada se ovaj sport zvao Mali fudbal. Kako je sport napredovao u našoj zemlji, tako smo i mi rasli. Učili smo od drugih, gledali kako igraju, skidali finte, pokušavali da istrajemo i klub postavimo na zdrave noge. U igri smo Imali smo svoj specifičan stil, igrali smo veoma čvrstu odbranu. Uvek nam je falilo par igrača kako bi bili bolji i u napadu, ali to smo uspevali da nadomestimo srčanošću. Ja volim futsal, jednostavno je. Nisam se ni sada zasitio, da ne pomisle ljudi da je do toga. Jednostavno, preveliki je to napor za moje telo. Godinu i po dana nisam igrao zbog povrede kičme. Bio sam uporan i tada, išao na vežbe, izbegao sam operaciju koju su mi preporučivali, a bio sam iskrivljen kao upitnik. Ali rešio sam da se vratim iako niko nije verovao u to sem moje porodice. Kada nešto odlučim, to tako mora i da bude. Utoliko mi je i draže jer sam dokazao da je sve stvar volje. Vratio sam se i odigrao još par sezona. Biologija je uradila svoje i morao sam ovog leta da kažem da je kraj.

Tek sada sam uspeo da Stojanovićevu priču iz okvira kluba i tima prebacim na njega lično. Pravi timski igrač je dugo odolevao da govori samo o sebi i možda je tu i tajna zašto ga je vranjska publika zavolela.

To je neki pobednički mentalitet, da to nazovem tako. I preterivao sam u nekim reakcijama i često bio nervozan bez razloga, ali sam uvek davao 200 posto sebe na svakoj utakmici. Publika je to prepoznala. Tu ne mislim samo na pobede ili golove već na to da sam uvek dao na terenu sve što imam tog dana kako bi pobedio. Vranjsku publiku ne možeš da lažeš. Znaju ko voli klub, ko živi i diše za klub, i tako procenjuju i igrače, to ne važi samo za nas već za sve klubove u gradu, i Dinamo i Jug i svi ostali.

Stojanović je bio poznat po tome što je u igru Vranja, pored velikog znanja i iskustva, unosio i energičnost. Od jeseni će biti pored terena ili na tribini, a onima koji ostaju u timu ostavio je u amanet da se u svakoj sekundi utakmice bore za loptu, za šansu, za gol, za svoje Vranje. Ostaje pitanje ko će ga odmeniti energijom na terenu?

To će biti sada mali problem. Stariji će sada morati da preuzmu veću odgovornost na sebe. Biću pored njih, ali na terenu će morati da se sami izbore za to. Svakako moramo da pojačamo ekipu sa 2-3 igrača za sledeću sezonu jer nam je upravo to nedostajalo u ovom polufinalu, ta svežina u igri koju donose češće izmene u rotaciji. Moramo da idemo napred, da oformimo mlađe kategorije kako bi za par godina imali prave naslednike. Očekuje se da još neki igrači prestanu sa igrom u narednim godinama, a zamena za te igrače za sada nema. Verovatno smo trebali da krenemo sa podmlađivanjem tima i ranije, ali takva je situacija bila da nismo mogli sve da sprovedemo. I to je problem u celoj Srbiji ne samo za naš klub, generalno, cela liga nam je matora.

Igorove reakcije tokom utakmica i treninga nisu bile „lake“, posebno ne novajlijama u sastavu. Kada bi ste ga sreli na ulici nikada ne bi pomislili da na terenu „izlazi“ jedan drugi Žike.

Jedan sam čovek u svakodnevnom životu, a potpuno drugi kada sam na terenu. Imam taj pobednički mentalitet i dajem sve od sebe da te sportski nadigram. Inače, tokom cele karijere sam bio fer-plej igrač, nijedan protivnik se nije žalio u tom smislu na mene. Jesam bio nervozan na terenu, preterivao sam, ali to je sve fudbal. Ne umem drugačije, mada kako godine dolaze tako postajem blaži. Reagovao sam burno, ali se ne kajem zbog toga. Mnogo puta sam reagovao i preko granice i ovim putem se izvinjavam svima, ako sam nešto  pogrešio, ali u tom trenutku sam neke stvari video tako i zato reagovao. I ono što jenajvažnije, kada vidim da sam pogrešio, bez problema sam to znao da priznam i prihvatim. Kroz naš klub je za ovih 17 godina prošlo mnogo igrača. Mnogi su prekidali da igraju jer su imali komentar da ne mogu da igraju sa mnom, da non – stop vičem, ali to su samo izgovori. Moje kritike su bile uvek dobronamerne. I kada nisam igrao zbog povrede godinu i po dana, bilo je prilike da se ti igrači iskažu, pa ipak nisu, tako da Žike tu nije bio ništa kriv. Kroz šalu kažem da oni koji su izdržali moje kritike, sada su u reprezentaciji. Ne trebaju nam izgovori već rad, predanost i disciplina jer sad je futsal postao atletika, svi su super spremni.

Jednu sportsku karijeru obeleže i ružni i lepi trenuci? Igor je lako izabrao one loše, a lepih je bilo daleko više i izbor je bio „teži“.

Loši trenuci su kada sam se povredio i kada smo ispali iz Prve lige pre par godina. Tada je
ostalo samo par igrača. Skupili smo se i zaigrali kako jedino i znamo, a niko nije verovao da ćemo se vratiti. Uspeli smo da prvi deo te sezone završimo na prvom mestu Druge lige. Tada je usledila i moja povreda, ali smo do kraja prvenstva ostali pri vrhu. Kao treći smo igrali baraž u kojem smo uspeli da povratimo prvoligaški status. Povreda je došla u veoma nezgodnom trenutku, mada za povrede ne postoji zgodan trenutak, bila je baš bolna i teška. Vežbao sam puno i verovao da ću se vratiti. A lepih trenutaka je bilo mnogo više. Recimo, kada smo prvi put ušli u Prvu ligu 2008. godine. Pre nas u najvišem državnom rangu iz Vranja su igrale samo fudbalerke Jumka i niko više. Igrali smo i finale Kupa Srbije 2010. godine protiv Marba u Beogradu. Sećam se i utakmice sa Kalčom kada smo morali da pobedimo i da se spasimo od ispadanja. Oni su imali drim-tim, poslednje kolo prvenstva, utakmica je bila puna naboja. Uspeli smo da preokrenemo početni zaostatak od 3:1 i da na kraju pobedimo 9:4! Dao sam četiri gola i imao nekoliko asistencija na tom meču. Inače, jedna od najdražih utakmica bila je protiv Smedereva kada sam dao gol, preskočio ogradu i na tribini zaprosio Ivanu. Kupio sam prsten da je zaprosim mesec dana ranije, nekoliko utakmica smo igrali kući i nikako da postignem pogodak. Saigrači su svi znali, međutim nikako da pogodim, počeli su i da zbijaju šale na tu temu. Čak sam jednom šutirao i na prazan gol i uopšte ne znam kako sam promašio, svi su smejali. Konačno, pogodio sam protiv Smederevaca i otrčao na tribine. Ostalo je istorija. Tako sam spojio moje dve najveće ljubavi.

Bogata i dugotrajna karijera je morala da ima veliku podršku i od strane porodice. Troje dece i supruga čine posadu broda kojim upravlja „Žike“…

Da nije moje Ivane, ništa od ovoga ne bi bilo. Svašta je morala da izgura, da me bukvalno nosi do auta i vozi me kod doktora, pa sve do toga da se stara o naše troje dece, ili da dok je ona još u porodilištu, ja idem da igram utakmice. Ivani treba da se da zlatna medalja – ako su neki prethodni odgovori izazivali velike emocije, ovaj je izazvao onu, najčistiju. Zastao je Igor za trenutak, pa nastavio: – Takođe, drago mi je da su i moji klinci imali priliku da me gledaju na terenu. Srećni su kada dam gol i sve to oko futsala ih usrećuje. Sad me teraju da odigram još jednu sezonu, ali telo više ne može. Biologija je odradila svoje, a i primećujem da ne mogu neke stvari na terenu da radim kao što sam mogao. Sve je to potpuno normalno.

Da li se osećaš kao „lokalni heroj“, kao junak nekog stripa na kog treba da se ugledaju mlađe generacije Vranja?

Nisam jedini sigurno. Jedan od lokalnih heroja je i Predrag Pepi Nikolić i Miloš Trajković je na putu da to postane kao i Nikola Dodić i Nemanja Milosavljević, a to je samo iz našeg kluba. Ima u Vranju dosta još sportista i drugih na koje omladina našeg grada može da se ugleda. Recept da se to postane je jednostavan, mora da se bude tu, da se istraje i da se uvek daje svoj maksimum. Prija mi što me tako doživljavaju u gradu, ne znam da li to znači da sam lokalni heroj, ali voleo bih da je tako. Tokom karijere nije sve uvek bilo med i mleko, ali uopšte nisam nezadovoljan, ja bih sve ovo ponovio da mogu. Znate, kada postignem pogodak otrčim prema tribini i publici iscrtam veliko srce. Na taj način ih „slikam“ za sebe i pokazujem  im koliko ih volim. I ništa ne bih menjao u karijeri. Odigrao sam više od 250 utakmica i dao više od 300 golova, ne tražim više od toga. Mislim da deci u gradu dajem pravi primer kako u sportu moraš biti posvećen, vredan, radan i ljudi će to prepoznati. Ako sam dao pravi primer deci, ja sam presrećan.

Odlična sezona je iza Vranja, a još je posebnija zbog Igorovog odlaska u penziju po kojem su bili prepoznatljivi širom Srbije. Igrači koji će nositi igru kluba u narednoj sezoni obećavaju mnogo, a jedan od njih je i Miloš Trajković koji je proglašen za najboljeg igrača u zemlji.

Pored Trajkovića, koji je sasvim zasluženo tu, poziv u reprezntaciju Srbije je dobio i Milosavljević koji je bio odličan ove sezone. Naš rad se konačno prepoznao i od strane Saveza. Poziv od selektora je dobio i Janjić koji je ove zime iz Vranja otišao u Loznicu, ali je ponikao kod nas. Od samog početka postojanja kluba smo nastojali da poslujemo domaćinski. Takav pristup, ta predanost u radu, nam je donela sada i par reprezentativaca. U klubu ima igrača koji su imali odličnu karijeru kao što je Nikolić, ili tu je Dejan „Maslovar“ Krstić koji bi mogao za klub da igra i da ga pozoveš u sred noći. Svi u klubu smo takvi i to se konačno prepoznaje. Imamo kontinuitet u radu, istrajali smo. Dovoljno je reći da je Goran Beli Jović postao naš trener odmah kada je prestao da igra za klub i na našoj klupi je više od deset godina. I posle ove sezone Jović je najavio povlačenje, ali mi mu ne verujemo i dalje mislimo da će se predomisliti kao i ranije što je činio. Ali to trajanje čitavog kluba, tu je ključ našeg uspeha – završio je Stojanović.

Ovo nije bila priča samo o upornosti ili o istrajnosti. Ili samo o požrtvovanju, talentu i daru.
Ovo je priča o čistoj ljubavi prema futsalu, prema Vranju, prema životu. Kao što ni žuti dres sa brojem osam na leđima nikog nije ostavljao ravnodušnim, isto je takva i ova „ispovest“ popularnog Žiketa jer gađa pravo u srce. Jer takav je Igor Stojanović…

Srećna penzija majstore na petoparcu!

Bratislav Čukić

Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane grada Vranja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Buy Me A Coffee

1 KOMENTAR

1 Komentar
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
P.Ema
P.Ema
Gost
14 dani pre

Bravo zikice za sve svaka cast decko si na mestu…
Kamo srece da je vise takvih kao sto si ti.
Razuman,pametan i vredan decko.
Sve pohvale za tebe i tvoju porodicu.

Popularno

Jeleni iz Surdulice hitno potrebna pomoć dobrih ljudi

Jelena Vukojević je rođena 1985. godine  u Surdulici gde je do punlestva živela  u selu Leskova Bara. Udata je u Beogradu i majka dvoje...

Pionirke ŽFK Dinamo četiri dana u Beču