Elizabet Kuler Ros je napisala ,,Najlepši ljudi koje poznajem su doživeli poraz, patili, gubili i pronašli svoj put iz najmračnijih životnih perioda.Ovi ljudi imaju zahvalnost i razumevanje prema životu koje im daje empatiju, strpljenje i duboku ljubav. Divni ljudi ne nastaju ni iz čega.“ Ovim citatom započinjemo priču o Veri Cenić, ženi koja je ostavila dubok trag u srcima onih koji su je za života poznavali. Žena koju život nije mazio, ali je ona svojom dobrotom dotakla sve koji su prošli kroz njen život. Ovo je jedna malo drugačija priča o Veri čija vera u dobro je pobedila sve životne nedaće.
Rođena u Vranju 26.novembra 1930. godine. Magistrirala je i doktorirala srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Trideset godina je radila kao profesor jezika i književnosti kako u osnovnoj tako i u srednjoj školi, ali najveća prekretnica u njenoj karijeri je bio rad na Pedagoškom fakultetu u Vranju. Njeni radovi, eseji, studije o Bori Stankoviću objavili su brojni časopisi, ali ono što je svakako ostavilo najveći trag na njen život jeste to da je bila zarobljena sa svojim suprugom na Golom otoku o čemu je i sama pisala u svojim knjigama.
Taj splet čudnih i ni malo dobrih životnih okolnosti je promenio njen život u svakom smisu. Ono što je zanimljivo jeste to da je Vera Cenić bila jedinstvena ne samo zbog znanja koje je posedovala ili iskustva koje je nosila sa sobom, već i zbog svoje dobrote i borbenosti koja ju je krasila.
Doktorka Nataša Stoiljković je jedna od onih koja je imala kako i sama kaže tu čast da upozna Veru Cenić i da uživa u njenom društvu. Ima pregršt upomena iz tog perioda jer je Vera Cenić bila neko ko je bio sa njenom porodicom jako blizak i žena od koje je učila.
S obzirom na to da je Verin suprug, pokojni hirurg Dragomir Cenić bio mentor mom suprugu, imala sam tu čast da veoma često budem u društvu Vere Cenić, ili naše drage teta Verice kako smo voleli da je zovemo. Kroz suprugovo školovanje i specijalizaciju smo se sa njima zbližili porodično, čak je i moja starija ćerka pamti. Oni kao jedan divan par koji nisu imali dece zaista su bili veliki filantropi da se to rečima ne može opisati. Nju pamtim kao ženu koja je uvek bila lepo odevena, sa divnom frizurom, nikad preterano našminkana, samo sa ružem na usnama, i sa predivnim cipelama i torbama. Nosila je često rukavice i bunde, tako mala, sitna, graciozna, nežna, a toliko vatrena i vrcava da ja to ne mogu da opišem. Toliko je snage bilo u toj maloj ženi da je to neverovatno – priseća se dr Nataša Stoiljković.
Kako Nataša kaže Veru je doživela kao da joj je najrođenija, jer iskrenost i dobrota kojom je ona plenila nikog nije mogla da ostavi ravnodušnim.
To je bila jedna suptilna duša. Znate kada nekoga prvi put vidite, a već ga doživljavate kao rod rođeni. Taj nivo obrazovanja, položaj u društvu, a takva prijemčivost za sve oko sebe, bilo da se radi o detetu ili o odraslom čoveku, je prosto neopisiva. I evo sada kada pričam o njoj evociram uspomene. Pamtim je kao divnu ženu koja je meni davala mnoge savete kroz život. Ja sam bila mlad lekar, negde kad sam počela sa stažom, i dok sam se zabavljala sa suprugom često smo odlazili kod njih u goste. Stalno mi je davala savete, koji su mi i te kako dobro došli kasnije kroz život. O načinu ophođenja, ponašanja, o nekim malim ženskim tajnama. Pričala mi o svojoj mladosti, razne anegdote, kako ona nije umela da kuva, o zabavljanju nje i supruga, o njihovim studentskim danima, imali smo zaista jednu divnu priču .Kada se rodila moja starija ćerka koju je ona jako volela često joj je donosila knjige primerene za njen uzrast – sa puno emocija govori dr Nataša o Veri Cenić, sa pomešanim emocijama tuge i sreće.
Vrlo se rado seti jednog događaja, kad god njena ćerka podeli neki uspeh sa njom, pogleda u nebo i pomisli kako je teta Verica sada verovatno jako ponosna na nju.
Izašli smo ispred kuće kako bi smo nju i njenog supruga ispratili, nebo je bilo sjajno, puno zvezda. Moja starija ćerka je izašla sa nama i rekla kako joj se dopadaju zvezdice na nebu na šta je Vera njoj odgovorila da predviđa da će ona stići do zvezda – prepričava Nataša Verine reči.
Kako Nataša kaže najviše joj je ostao u sećanju odnos Vere Cenić sa njenim suprugom Dragomirom Cenićem, jer je veza između njih dvoje bila neverovatna, čak i posle toliko godina njih dvoje su bili jako povezani. Ona dodaje da je za to zaslužna i sama Vera koja je vrlo dobro razumela posao kojim se bavio njen suprug i da mu je ona zapravo bila neka oaza mira kojoj se uvek vraćao. A ono što je svakako vredno divljenja jeste ogromna snaga koju je ova žena posedovala nakon svega što je preživela sa njenim suprugom. Kako Nataša ističe njih dve su često pričale o svim tim događajima i čak je ona među prvima dobila njenu knjigu u kojoj Vera opisuje sve ono što joj se dogodilo na Golom otoku.
Pored toga što je bila pedagog bila je i veliki čovek.Nakon svega onoga što je preživela i doživela o čemu mi je čak i pričala u tim našim zajedničkim večerima dok smo sedele, ja prosto nisam mogla da verujem da čak ni na papir nisu mogle da stanu sve to strahote koje su je zadesile na Golom otoku. Ona je meni poklonila svoja dela sa posvetom i mislim da smo mi bili prvi koji smo dobili njenu knjigu. Kada mi je pričala o tim stvarima koje se pominju u knjizi shvatila sam da je mnogo toga ostavila iza sebe. Međutim, ono što je meni bilo najupečatljivije i što je ostavilo traga na njihov život je to što nisu imali decu zbog svih tih strahota koje su preživeli – kaže Nataša.
Natašina intimna ispovest govori o tome kako mnogi ljudi neće zaboraviti ovu divnu ženu čije stvaralaštvo je obeležilo istoriju ovog grada, a da Vera Cenić ne bude zaboravljena potrudili su se i nadležni iz gradske Biblioteke kojima je Verin sestrić kao njen naslednik ustupio u legat njene stvari koje će biti izložene u dostupne genaracija koje dolaze.
U njemu će se osim fotografija naći i 1500 izdanja brojnih književnih i medicinskih časopisa ali i oko 1900 knjiga što na srpskom, što na ruskom jeziku od kojih najstarija datira iz 1901 godine. Direktor biblioteke Bora Stanković u Vranju Zoran Najdić ističe da je Vera Cenić neko ko je i te kako ostavio trag na kulturnu istoriju ovog grada i da je jedno od imena koje je obeležilo taj period.
Mi se kao ustanova trudimo da stalno podsećamo građane koliko jaku kulturu ima naš grad, a,Vera Cenić je jedno od imena koje je tu kulturu obeležilo. Kada je ona u pitanju mislim da je mladi prepoznaju samo kao ime, a na nama je da im je predstavimo i približimo neke bitne činjenice o njoj. Jako je zanimljiv i podatak da mali broj ljudi zna da je naš nobelovac Ivo Andrić posetio Vranje i bio učesnik Borine nedelje, a da mu je domaćin bila upravo Vera Cenić. O tome svedoče i brojne fotografije koje su deo Verinog legata – kaže Zoran Najdić za VOM.
Vera Cenić je svoj boravak na Golom otoku opisala u svojim delima. U jednoj od knjiga pod nazivom ,,Ista priča“ ona piše da je po njenom mišljenju samo zaborav pravi poraz za čoveka. I zaista zaborav jeste poraz jer uspomene žive dok ima onih koji ih oživljavaju. Svakako, ono što je siturno jeste to da je Vera Cenić za života kroz svoj rad i legat osigurala neizbrisiv trag u kulturnoj istoriji grada Vranja i da ćemo je po tome ali i po svemu ostalom i te kako pamtiti. Bila je i ostala heroina ove male zajednice koja je uvek sa divljenjem gledala na bračni par Cenić. Urbana legenda kaže da je njen suprug Vranjancima lečio telo, a Vera svojom dobrotom i neiscrpnom energijom dušu.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane grada Vranja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
