Ispovest novinarke Slađane Tasić, o tome kako je trpela vršnjačko nasilje samo zbog toga jer ima kovrdžavu kosu, pokrenuo je lavinu komentara na društvenim mrežama.
Zlatoruna ovca trideset godina kasnije: Vršnjačko nasilje kao ogledalo društva i porodice
Mnogi su bili iznenađeni jer Slađana danas ne ostavlja utisak osobe koja bi trpela bilo kakvo nasilje, sa druge strane njena priča je priča u kojoj su se prepoznale generacije ljudi koji su odrastale u tom periodu i za koje je nasilje bilo svakodnevnica i kako je napisala Slađana najčešći povod za vršnjačko nasilje devedesetih godina prošlog veka bio je različitost žrtve.
Novinarka Tasić pokušala je da se kroz lično sećanje žrtve vršnjačkog nasilja, razobliči današnje slučajeve kojima se bavi u okviru svog posla, i sudeći po reakcijama čitalaca uspela je u tome.
Prenosimo vam neke od komentara koji vrlo temeljno obrađuju temu vršnjačkog nasilja kojom se bavimo u ovom serijalu:
Čitam i ne mogu da verujem. Baš me je dirnula tvoja priča. Ja sam te uvek gledala kao neko ko je posebna,pametna i lepa devojčica.
###
Koleginice,budi ponosna na svoju predivnu kosu i svoje ime prezime. Ja ne verujem šta sam pročtala. Ljudi ne vole različitost jer su primitivni. Bravo za tekst. Baš sam se iznervirala koliko deca mogu biti bezobrazna.
###
###
Draga Slađo, tačno znam o čemu pričaš jer sam kroz slično iskustvo zbog svoje različitosti i kuždrave kose u detinjstvu prošla i ja.
###
Drage moje lokne najljepše. Duga je priča, ali poslije četiri godina začaranog kruga: razredna – socijalna – čkolski psiholog – direktor”, pukne nečto u meni i lijepo djetetu objasnim, da tamo gdje ne ide milom, ide silom i ” ubij “sine” boga u prvoj, koja pocne opet”, i “ubila” je, ostali su polomljeni tuđi naočari i zvonio je moj telefon k’o lud i zvali su me, da u cetvrtak dođemo u školu, doći će i roditelji od grupe nasilnika, gle čuda prvi puta u cetiri godine, e neće ja otišla u utorak, bez muža, koji puca u sebi i objasnila, da će prva koja “pisne”, završiti u bolnici polomljena, dijete je maloljetno i ne mogu joj nista, jer i drugima eto nisu mogli ništa, usput spomenem direktoru, da ozbiljno razmisljam tužiti školu za psihičko zlostavljanje djeteta, sjedila je grupa stručnjaka za djecu u njegovoj kancelariji, blijedi od straha i iznenadjenja, da se jedna normalna žena u zvijer pretvorila, nisu me učili u knjigama i rekla sam da ćemo sada biti okrutni, pa kada joj djevojcčca, koja to uporno ponavlja godinama, opet kaze “niko te ne voli”, dobit’ će odgovor, da nju nije voljela rođena majka, pa je ostavila i dala na usvajanje, tada su skočili svi na noge, ja znam da je to neljudski i strašno, ali strašne su i četiri godine ukradenog’ djetinjstva i na odgovore, da ne može tako, dobili su odgovor, da itekako moze, maloljetna je i ništa joj ne mogu, počinjemo rat istim oružjem, pa ko preživi, pričat’ će. Od toga dana sve je stalo, zvucna prezimena uglednih porodica, sakrila su se u mis’ju rupu. Jedina njena “greska”, bila je ta, sto je lijepa i ljepsa, prelijepa je i dan danas, ostvareno na svim područjima, ima puno empatije u sebi i veliki je emotivac, sretne u gradu odrasle male monstrume, dan danas izbjegavaju pogled, srećem i ja roditelje malih monstruma i osjehnem se podrugljivo u prolazu, zvučna prezimena obore ramena, mogu folirati druge, ja znam sta su imali pod krovom, znam sta imaju i dan danas.
