16 C
Vranje
nedelja, 26 juna, 2022
NaslovnaDruštvoŽenska priča o SurduliciDANIJELA KRUMOV MOMČILOVIĆ: Osmeh koji krije neprestanu borbu

DANIJELA KRUMOV MOMČILOVIĆ: Osmeh koji krije neprestanu borbu

Danijela Krumov Momčilović, Surduličanka koju svi prepoznaju po neiscrpnom optimizmu, porodičnoj ženi koja važi za učiteljicu koju svaki roditelj poželi za svoje dete. U iskrenoj ispovesti za VOM, ona kaže da je njen život borba i da se iza osmeha krije rad i trud, ali i činjenica da nije nikada zaboravila teške momente u svom životu i danas je na njih ponosna jednako kao na brojne uspehe u svojoj profesiji.

Rođena sam u Surdulici 1974. godine. Išla sam u dve osnovne škole u svom rodnom mestu. Tri razreda pohađala sam u školi „J. J. Zmaj“ gde mi je učitelјica bila Marija Mica Nikolić, te kada je ona otišla u penziju, mene su zbog porodične promene adrese stanovanja roditelјi prebacili u školu „Vuk Karadžić“ kod učitelјice Stojadinke Dike Trajković. Obe učitelјice bile su mi podjednako drage i zaista, mnogo sam od njih naučila, najpre o životu i lјudima što bih ja svrstala u vaspitanje, a uz to, rame uz rame dolazi obrazovanje.Najponosnije iz svoje profesije nosim to što je mene tri godine učila moja učitelјica Mica. započinje Danijela priču sa neizbežnim osmehom na licu.

Čudan splet okolnosti doveo je do toga da se desi ono što tada nije mogla ni da sanja da će naslediti njeno mesto za katedrom, i da će  vaspitavati i obrazovati njenu predivnu praunuku Sofiju koja je sada 6. razred i veoma je uspešan đak

Kroz srednju školu vodili su me profesori Polјoprivredno-šumarske škole „Josif Pančić“, tada „Josip Broz Tito“, takođe u mojoj Surdulici. Ko bi i pomislio da će moj put skrenuti na sasvim drugu stranu. To se nije naziralo čak ni `92. godine kada sam otišla na Agronomski fakultet u Čačak. `92. je bila godina u kojoj, kao dete prosvetnih radnika, nisam mogla da funkcionišem nikako, a da ne budem gladna i žedna. Zaklјučivši da je nemaština lakša sa onima koje voliš, `93. godine sam se vratila kući priseća se Danijela vremena koje su generacije mladih ljudi upravo iz ovih razloga ostavili bez diplome.

Ne krije da je tada bila na muci, suočena sa osećajem beskorisnosti. Vedar duh je nije napustao, ali nije bilo lako.

Zapošlјavali su me razni privatnici u svojim prehrambenim prodavnicama, buticima i slično. Radila sam besomučno za crkavicu. Osećaj beskorisnosti je nestao, ali mi se samopouzdanje srozavalo sve više, činilo mi se da izlaza nema. Moja vesela spolјašnost me nije odavala „strancima“, iako srozana, nikada nisam prestala da se borim – kaže Danijela

Međutim 1998. godina kada upoznaje svog budućeg supruga postaje velika prekretnica ne samo u njem privatnom, već i u poslovnom životu.

On je bio student ekonomije i neopaženo je izvršio snažan  uticaj na mene  da posle 5 godina pauze, a na samom početku naše veze, upišem Učitelјski fakultet u Vranju. Naravno, iako sam postala student nisam verovala da ću doći do zvanja koje nosim sada. Na nesebičnoj podršci mogu zahvaliti najviše svom suprugu, mada je uz mene bilo još mnogo lјudi. U periodu od upisa na  fakultet do diplome preživelo se svačeg ružnog i lepog. Ostaviću bombardovanje Srbije i sve ostale mračne detalјe po strani, a naglasiću ono najlepše što će me kasnije bodriti i motivisati da idem napred, ono što će mi vratiti davno izgublјeno samopouzdanje. Ušla sam u brak 2003. godine koji je krunisan ćerkom Jelenom. Jelena sada ima 18. godina i uskoro će na fakultet. Oslanja se na majku, ali i majka na nju jer je divna i stabilna devojka – kaže Danijela dok isijava ponosom, dok  govori o svojoj naslednici.

Po završetku fakulteta volontirala je u Surduličkom kulturnom centru kao organizator programa za decu i mlade. Ova prva iskustva u radu sa decom omogućio joj je tadašnji direktor ove ustanove Najdan Stojanović  koji nažalost nije više sa nama, ali je Danijeli bio velika podrška.

Potom sam se zaposlila na određeno vreme u OŠ „Vuk Karadžić“ gde su radili moji roditelјi. Radila sam razne poslove, od nastavnice srpskog jezika i matematike, do nastavnice muzičke i likovne kulture. Selila sam se iz jednog u drugo područno odelјenje i onda, eto me u produženom boravku centralne škole. Osam godina borbe do rešenja na neodređeno vreme bio je period jačanja mojih digitalnih kompetencija kroz razne seminare koje sam finansirala iz porodične kase, iako nisam ni slutila da će ova znanja biti prioritet svakog prosvetnog radnika. Sada veoma uspešno vodim svoje učenike kroz nastavu na dalјinu, snimam časove za internet platformu „Moja škola“, ali i pomažem kolegama kad „zaškripi“ – priča Danijela.

Period  rada na određeno vreme (kao period sticanja digitalnih znanja) i doba studiranja, bili su slični, usmereni na obrazovanje i širenje porodice.

2010. godine dobila sam sina Đorđa kojim se ponosim. Kao i roditelјi, deca su takođe umetnički nastrojena. Moj suprug i ja deceniju i po proveli smo u gradskom amaterskom pozorištu. Kao pozorišna deca rodilo se oboje malih Momčilovića. Putovali su sa našom trupom i živeli život pun lјubavi od cele amaterske porodice Pozorišta „Barja“. Sve moje pozorišne uloge su neraskidivo uvezane sa ulogom učitelјice i ulogom majke. To su tri lјubavi koje dopunjuju jedna drugu  i čine pravo malo bogatstvo u meni – kaže Danijela.

Prva generacija njenih učenika  je već izašla iz srednje škole. Neki su već porodični lјudi, a Danijela se priseća zbunjene deca, ali i sopstvene zbunjenosti na početku prvog razreda dok su se gledali  u oči i pogledima ulivali jedni drugima hrabrost.

Sa radošću se sećam svih svojih učenika. Često neki od njih dođu da me posete, a ja zasuzim. Volela bih da svi uvek budu bezbrižni, ali mi vrlo znači poverenje koje sam im ponudila u prošlosti, pa osete sigurnost da dođu da mi se povere ili potraže savet za rešenje svog problema. Osećam poštovanje od strane svojih učenika, njihovih roditelјa gde god da ih sretnem, osećam poštovanje svojih kolega i to me čini srećnom. Ali sve što se uzima treba i da se da, tako da se iz petnih žila trudim da uzvratim na lepim emociijama koje dobijam – kaže Danijela na kraju.

Ova žena uspeva da od početka svog bračnog života uspešno balansira između poslovnih obaveza i privatnog života iako su se te dve stvari često preplitale. Za sebe kaže da je srećna žena i da uživa u svim malim i velikim stvarima koje joj život u rodnoj Surdulici svakodnevno servira.

Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane opštine Surdulica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Buy Me A Coffee

Popularno

Jeleni iz Surdulice hitno potrebna pomoć dobrih ljudi

Jelena Vukojević je rođena 1985. godine  u Surdulici gde je do punlestva živela  u selu Leskova Bara. Udata je u Beogradu i majka dvoje...

Pionirke ŽFK Dinamo četiri dana u Beču