Stihovi pesme “Vama, koji i danas gorite”, autorke Branke Marković, krase pozivnice za Svečanu akademiju povodom obeležavanja 100 godina od završetka Prvog svetskog rata i oslobođenja Vranja.
Ova profesorka srpskog jezika i književnosti, kaže da je počastvovana time što će stihove svoje pesme čitati na Svečanoj akademiji.
Čitaoci VOM–a, mogu u nastavku pročitati stihove Branke Marković.
VAMA, KOJI I DANAS GORITE !
Kao buktinje, ispod morskih trava
ispod algi
upletenih u vašu kosu – tinjate….
I dok ispod vaših glava
morske zvezde
jastuk prave da sanjate,
dok vas slave,
krila neka,
bela, meka
izroniše iznad Jona!
Čete duge, batalјona
zamarširahu,
pa vatrom zapališe more..
Buktinje moćne
poleteše gore
da zvezdama krfskim
pojačaju sjaj.
Srbija to polete
vašim letom koji nema kraj.
Već se iznova počeci rađaju
životima bez straha predanim.
Ratnici, vojsko hrabrih!
Vama pevamo!
Vama kličemo,
jer se vatra vaše želјe za slobodom
još uvek ugasila nije.
Ispod korala i sasa
vaše srce bije,
otkucaji njegovi zaplјuskuju čamce
kojima vam u pohod dolazimo.
Da se radujemo i plačemo
da vam se kroz talase divimo,
vama , zbog kojih sada živimo…
Braćo, Srbi naši carski!
Znate li koliko ste divni?
Koliko su jutro, noć i dan
ponosni
što se ušunjaju do vas
do grobnice plave
da vam venac stave
od svetlosti i zvezda
pored vaše glave.
Jer…vaše su oči
sada biseri jonski već davno.
Na poglavlјe srpsko,
slavno belinom anđeoskom
sećaju .
Senima vaših majki i očeva
klanjaju se svetlošću morskom
kad vam dođu da vas rukom staračkom
pomiluju po obrazu hladnom
i ne sluteći
da ste oganj večiti
pred kojim je i Jon nemoćan.
Deset hilјada duša!
Deset hilјada
i više seni
iz grobnice junačke
hrli ka meni,
ka nama.
Pa sad plačem…
Od sreće i bola,
u tišini Vida:
iza zida
prošlost gori
zelenilom
koje je iz vas izraslo.
A nekada su
samo zmije
tamo bile.
Vama, koji i danas gorite
i one su se sklonile s puta.
Samo je rana lјuta
skamenjena u suzi majke vaše
ostala da boli
da se nje plaše oni
– koji za dobrotu ne znaju.
I na kraju – kraja nema!
Priča vaša plovi, diše
tu, gde limun cveta i miriše
nad grobnicom vašom
opelo se čita.
Ali ne znam zašto,
kad još ste živi!
I pogled vam je
tamo, daleko
zaustavlјen , samo na kratko!
Vi, vojsko nadvremenska
u kamenje krfsko, glatko –
zauvek ste urezali trag.
Pa nek Bojić
tihi hod traži
ne samo za galije carske
i za krme moćne.
Nek okameni
baš sve zvuke noćne
i sirenama u tami
nek zabrani huk.
I talasa zvuk.
Spokojno dišite
na dnu peska morskog.
Ni galeb nek noću ne zaluta
u vaš san.
Da ga ne remeti .
Jer…samo zbog vas
mi, potomci vaši
danas imamo –
DAN !
