Obeležavanje stogodišnjice od oslobođenja uz stihove Branke Marković

58
 
 

Stihovi pesme “Vama, koji i danas  gorite”, autorke Branke Marković, krase pozivnice za Svečanu akademiju povodom obeležavanja 100 godina od završetka Prvog svetskog rata i oslobođenja Vranja.

Ova profesorka srpskog jezika i književnosti, kaže da je počastvovana time što će stihove svoje pesme čitati na Svečanoj akademiji.

Čitaoci VOM–a, mogu u nastavku pročitati stihove Branke Marković.

VAMA, KOJI I DANAS GORITE !

Kao buktinje, ispod morskih trava

ispod algi

upletenih u vašu kosu – tinjate….

I dok ispod vaših glava

morske zvezde

jastuk prave da sanjate,

dok vas slave,

krila neka,

bela, meka

izroniše iznad Jona!

Čete duge, batalјona

zamarširahu,

pa vatrom zapališe more..

Buktinje moćne

poleteše gore

da zvezdama krfskim

pojačaju sjaj.

Srbija to polete

vašim letom koji nema kraj.

Već se iznova počeci rađaju

životima bez straha predanim.

Ratnici, vojsko hrabrih!

Vama pevamo!

Vama kličemo,

jer se vatra vaše želјe za slobodom

još uvek ugasila nije.

Ispod korala i sasa

vaše srce bije,

otkucaji njegovi zaplјuskuju čamce

kojima vam u pohod dolazimo.

Da se radujemo i plačemo

da vam se kroz talase divimo,

vama , zbog kojih sada živimo…

Braćo, Srbi naši carski!

Znate li koliko ste divni?

Koliko su jutro, noć i dan

ponosni

što se ušunjaju do vas

do grobnice plave

da vam venac stave

od svetlosti i zvezda

pored vaše glave.

Jer…vaše su oči

sada biseri jonski već davno.

Na poglavlјe srpsko,

slavno belinom anđeoskom

sećaju .

Senima vaših majki i očeva

klanjaju se svetlošću morskom

kad vam dođu da vas rukom staračkom

pomiluju po obrazu hladnom

i ne sluteći

da ste oganj večiti

pred kojim je i Jon nemoćan.

Deset hilјada duša!

Deset hilјada

i više seni

iz grobnice junačke

hrli ka meni,

ka nama.

Pa sad plačem…

Od sreće i bola,

u tišini Vida:

iza zida

prošlost gori

zelenilom

koje je iz vas izraslo.

A nekada su

samo zmije

tamo bile.

Vama, koji i danas gorite

i one su se sklonile s puta.

Samo je rana lјuta

skamenjena u suzi majke vaše

ostala da boli

da se nje plaše oni

– koji za dobrotu ne znaju.

I na kraju – kraja nema!

Priča vaša plovi, diše

tu, gde limun cveta i miriše

nad grobnicom vašom

opelo se čita.

Ali ne znam zašto,

kad još ste živi!

I pogled vam je

tamo, daleko

zaustavlјen , samo na kratko!

Vi, vojsko nadvremenska

u kamenje krfsko, glatko –

zauvek ste urezali trag.

Pa nek Bojić

tihi hod traži

ne samo za galije carske

i za krme moćne.

Nek okameni

baš sve zvuke noćne

i sirenama u tami

nek zabrani huk.

I talasa zvuk.

Spokojno dišite

na dnu peska morskog.

Ni galeb nek noću ne zaluta

u vaš san.

Da ga ne remeti .

Jer…samo zbog vas

mi, potomci vaši

danas imamo –

DAN !