Dr Nenad Marić je po obrazovanju stomatolog, koji se nakon što se profesionalno ostvario u struci vratio svojoj “prvoj ljubavi” pisanoj reči. Hiljade pesama i aforizama je izašlo iz njegovog pera, a nedavno je iz štampe izašla njegova šesta knjiga proze, obogaćena pesmama pod nazivom “Moja lična verzija svemira”.
Sa njim smo razgovarali u pauzi između dva pacijenta u vranjskom Domu zdravlja. O knjizi govori kao o nečemu što je oduvek bilo deo njegovog života. Nije siguran da li je proza izlet ili nova forma kojoj će se i u budućnosti posvetiti jer on ne planira da stvara već stvara.
Ovo su svojevrsni razgovori sa bićem iz podsvesti, ono moje drugo ja, moja lična verzija svemira. Unutrašnji i spoljašnji konflikti su srž tih razgovora. Naravno neizbežno je bilo da se u knjizi koja sadrži pleonazam u naslovu, nastao po lilnoj inerciji i potrebi da da se objasni da je stvar lične i sopstvene filozofije, nalaze i pesme jer od njih je sve počelo i kroz njih traje – kaže stomatolog Marić.
Odrastao je i mladost proveo u kultnom naselju „Češalj“ u kojoj je svaka zgrada imala svoj bend. Svirao je gitaru i komponovao, a nakon toga su se nizale i pesme. Stomatologija je bila izbor jer je njegova zubarka Beka bila neko kome se divio.
Mislio sam završiš stomatologiju i budeš Beka, tako je to najjednostavnije objasniti. Onda je usledila specijalizacija, oženio sam se dobio dvojicu sinova. U jednom trenutku zajedno sa Miroslavom Cerom Mihailovićem spremio sam zbirku pesama, a onda se dogodilo bombardovanje i sve je tako nekako ostalo na čekanju – priseća se Marić.
Jednom dok je trebalo da založi kamin u ruke mu je došla fascikla sa tim pesmama i ponovo se prisetio i odlučio da se vrati pisanju, a onda su se nizale knjige jedna za drugom.
Recenziju na najnoviju o kojoj smo razgovarali napisla je Brankica Damjanović , koja je između ostalog napisala:
Nema sumnje da će knjiga „Moja lična verzija svemira“ biti nečije sigurno utočište. Samo privremeno, dok ne otkrije svoj svemir. A to je za autora dela najveće priznanje. Biti putokaz, a ne cilj.
Na korici knjige puno simbolike, Đorđe Marjanović, gitara, košarkaška lopta i evidentan lični svemir na okupu.
Sa osmehom kaže da su se uvek svi čudili kako jedan stomatolog piše i zašto piše, kad to i nije baš isplativa delatnost.
Pišem jer je to moja potreba. Pokazao sam svoje pesme književniku Zoranu Nikoliću, čudio se kako sad to stomatolog piše, ali je revnosno pročitao ono što mu je Marić dostavio.
Onda me je nazvao i rekao „ti si rođeni pisac“, a onda mi je bio i pacijent pa je shvatio da nisam ni loš stomatolog – kaže Marić.
Na kraju razgovora Marić kaže da je svaka njegova pesma skup aforizama, a da u proznom delu knjige ima i elemenata dramskog teksta.
Ono čime ova neobična forma obiluje, bukvalno od korice do korice je obilje emocija, kroz nedoumice, kroz filozofiju, kroz pesmu i prozu provlače se emocije koje mogu biti i svačije i ničije, a opet su njegove lične.
