Jedini moj Sretene, prva godina bez tebe bila je teška i preteška, dugačka i predugačka, tužna i pretužna, bolna. Boleo je svaki dan, svako jutro, svaka noć, svaki njen minut. Boleo je, boli i uvek će boleti jer nisi pored mene, jer nismo zajedno. Nedostaješ!
Nedostaje mi naš život, naše partnerstvo, naše prijateljstvo, naše male svađe (čak i kada me zoveš Blagice!). Ali, ne nedostaju mi uspomene i od njih živim. Radost što sam te imala, što sam te volela, što sam sa tobom bila ispunjava moje srce i moje dane bez tebe. Voleo si da živiš, i više puta sam te vraćala u život, ali ovoga puta smrt je bila neumoljiva. Iako si otišao iz našeg doma na ovom svetu i gde god da si sada u tom drugom svetu, u tom beskrajnom nebu, iz jednog mesta nigde ne ideš, a to je moje srce. Nedostaješ svima koje si voleo i uvek o tebi razgovaramo i volimo da te se sećamo. Ne brini, nikada nećeš biti zaboravljen jer je mnogo nas koji te volimo iako si daleko.
Na tvoj rođendan, 7. februara, u 11 sati, na Šapranačkom groblju, obeležiću godinu dana od kada si otišao. Sećaćemo te se, plakaćemo i smejaćemo se zbog tih uspomena ali ćeš tako biti sa nama. Odmaraj sada i čuvaj nas! Voli te tvoja Blagica i svi tvoji voljeni!
Autor: Blagica Stanković
