Sistem subvencija stranim kompanijama je prvi uveo Mlađan Dinkić, nekada predsednik uticajnog G17, a danas nepostojeće stranke (budući da je skoro 90% članova G17 danas u SNS). Istina, ni Božidar Đelić nije imao ništa protiv davanja novca iz budžeta, dakle novca svih građana, kompanijama koje će zaposliti samo pojedine građane. Dinkić je i 2009. saopštio da je svetska ekonomska kriza zapravo velika šansa Srbije, i da ćemo to maksimalno iskoristiti.
Deset godina kasnije, živimo u Zlatnom dobu, a sistem subvencija je i dalje na snazi. Ono, naravno da je dobro dovoditi strane kompanije, koje ne samo da zaposle naše ljude ( bili oni inženjeri ili radnici u proizvodnji), već donose i znanje i nove tehnologije, što je našoj privredi daleko bitnije. Ili bi barem trebalo da bude. Ono što je sporno je da niko ( ili skoro niko) ne zna pod kojim i kakvim uslovina te kompanije dolaze. Često imamo slučaj da se ugovori proglašavaju poslovnom tajnom, a radnicima se plasira priča “ Ako vi nećete, ima ko hoće… „
Ono što je u EU nezamislivo ( pa i u zemljama kao što je Turska) je nepostojanje sindikata u stranim kompanijama. Vrlo mali broj stranih firmi ima sindikat u čijem su sastavu naši radnici, a i tim sindikatima se uglavnom servira ista priča “ Ako vi nećete… „.
Imam prijateljicu koja radi kod jednog od pompezno najavljivanih stranih investitora, koji je zapravo samo zakupio hale propalog lokalnog giganta. I kaže mi ona “ Radimo i prekovremeno, i praznikom, nema grejanja, niko ne sme ni da pita…“.
Elem, ovi naši ekonomski „stručnjaci“ (sad sam stavio navodnike) su uspeli ne samo da nas uvedu u Zlatno doba, već i da premoste osnovne zakone matematike i statistike – Srbija je verovatno jedina zemlja na svetu u kojoj se nezapošljenost rapidno smanjuje – a zaposlenost ne raste!
Ivan Trajković
