Čestitam! Probudila si se danas!

301

Bolje da ste mi od jutros čestitali na tome što sam uopšte ustala iz kreveta.

Prva jutarnja osmomartovska misao spremna za deljenje po „internetima“. Otkad se moj cimer iz Turske maestralno sam sebi zahvalio na večeri koju je, logično, sam sebi spremio, nas troje smo počeli iz sprdnje po stanu da oduševljeni zahvaljujemo i čestitamo sami sebi, a i međusobno, najobičnije postupke iz svakodnevnice. Probajte!

U sredu sam negde između dva banalna čestitanja (između ostalog „bravo“ za moju odvratnu fotografiju iz srpske lične karte) od njih saznala nešto što je definitivno najjači utisak prvog tromesečja ‘19 i pre nego što podelim oduševljenje i šok, moram prvo:

BRAVO SANJA! Ustala si na vreme i pišeš! Blogerka će budeš!

Elem, moja cimerka ima dva prezimena i ne, nije udata. U Španiji je zakon, kako mi je objasnila, uređen tako da je uobičajena praksa “registrovanje” beba sa najpre očevim a potom DEVOJAČKIM prezimenom majke a osoba se pri izradi prvih ličnih dokumenata nakon punoletstva pita o tome koje bi prezime da bude prvo u ID-u, odnosno koje će prezime potomci te osobe naslediti. Fair play, zar ne?! Takođe, kada se dvoje venčavaju prezimena se ne uzimaju, dodaju, menjaju niti se to pitanje postavlja. Naravno, ukoliko neko od supružnika želi prezime drugog, može to u institucijama promeniti.

U Turskoj… pa, znate već. Ono što sigurno ne znate je to da, ukoliko žena želi da zadrži svoje prezime nakon venčanja, bukvalno mora da ide na sud i u parnici bude “protiv” svog muža i objašnjava razloge za tu odluku – kaže cimer. Na kraju je sudija taj koji odlučuje. To je tako uvek, čak i kada se muž SLOŽI. Pazite, čak i kada se slaže sa tim.

Koja vam opcija bolje zvuči?

U Srbiji… pa, znate već. Makar nas pitaju! U teoriji, negde smo na sredini. Kao i na mapi. U praksi – opet zavisi i od mape. Žene u Srbiji, veliki broj, bi u ovom slučaju takođe morale da prolaze kroz sud. Neformalni, nevidljivi, neuređen, kompromitovan. Žene u Vranju, možda još više. Jer, druga planeta. “Ej, ona je zadržala svoje prezime, zamisli, pa to je baš moderno, hrabro, čudno, pa vređa malo familiju od muža, pa šta li glumi…”

Zamisli? Moderno? Hrabro? Čudno? Uvreda? Gluma?

Jeste se nekada zapitali zbog čega vam padaju na pamet takvi komentari i gde su koreni takvih “podešavanja”? Kao i zbog čega nam je drama i pometnja draža od funkcionisanja, a izgled i forma bitniji od sadržaja?

Lično, iskreno, ne poznajem Petra. Nije ga poznavao ni moj otac. Nije ga poznavao ni moj deda. Nisam sigurna da li se uopšte zna kada je rođen, kada je umro, čime se bavio, gde je živeo i kakav je čovek bio. A i da se zna… Volim svoje prezime ali te stvari ne shvatam toliko lično i ozbiljno. Prezime osobe sa kojom bih podelila život je samo još jedna etiketa, forma. Niko se neće zbog toga više ili manje voleti. Ako već celog života nosim prezime osobe koju ne poznajem, ne vidim “problem” u tome da imam i ono osobe toliko bliske da je došlo do tog “koraka”.

Dobro, osim ako nešto pre toga apliciram konačno za bugarski pasoš.

Bravo! Napisala si nešto što i ima nekog smisla!

Ustala si.

Jedna od nas jutros nije.

Samo šest godina starija od mene.

Šta god da je pisalo iznad.

Šta god da napišem ispod.

Jedna od nas jutros nije.