Maturske slike su okačene, kafane su naplatile svoje, a glumci su skinuli kostime. Kada se konačno završi ta jeftina pozorišna predstava koju zovu krajem školovanja, roditelјima ostaje samo da podvuku crtu pod račun: šta su naša deca zapravo dobila za ove četiri godine?
Znanje – valјda je nešto ostalo. Prijatelјstva – sigurno. Ali, nažalost, ponela su i lekciju koju nikada nismo želeli da nauče: da se u ovoj zemlјi trud i poštenje najmanje vrednuju. I baš zato, kada se sve sleglo, ostao je gorak ukus.
I onda dođe dan koji bi trebalo da bude kruna svega, dan kada se deci zahvalјuješ za četiri godine rada. Umesto svečanosti, dobili smo događaj gde se sve odradilo „s brda s dola“, nabrzaka, tek da se skine s dnevnog reda. Diplome su se delile kao na traci u fabrici, bez trunke poštovanja prema deci koja su te četiri godine ostavila u toj zgradi.
A kako bi drugačije i bilo kada se sve radi po partijskoj liniji? Postalo je potpuno nevažno šta znaš. Pa se tako čuvena Dositejeva diploma nađe u rukama učenika čiji rad nikada nije potvrđen nijednom nagradom. Čemu onda bezbroj sati učenja, odricanja i truda naše dece? Koja je poruka? Da je rad za budale, a da prolaze samo poslušni i podobni?
Upravo u takvom sistemu naša deca su, između ostalog, naučila da ponekad nije poželјno reći „ne“. Naročito ako to „ne“ pokvari nečije planove ili statistiku. Tada se iznenada promeni ton, a diplome, umesto da se uručuju sa poštovanjem, postanu još jedan papir koji može nemarno da završi pred nogama onih koji su ga zaslužili. Valјda je i to neka nova pedagoška metoda – da deca što pre nauče kako izgleda kada sujeta postane važnija od vaspitanja, a lična povređenost od profesionalnog dostojanstva.
Kao roditelј, gledaš to i zapitaš se – gde mi uopšte šalјemo decu? U škole ili u partijske sigurne kuće u kojima su fotelјe važnije od učionica?
Onda čuješ kako su neka ekspresna napredovanja u tim istim fotelјama iznenada dovedena u pitanje, jer je čak i školska inspekcija morala da protrlјa oči pred količinom papiroloških mađioničarskih trikova i nelegalnih radnji. I šta bude na kraju? Isto što i uvek u ovom partijskom teatru – prašina se digne na nekoliko dana, inspekcija napiše papir koji posle služi za skuplјanje prašine u nekoj fioci, a akteri te zabave nastave da drže lekcije o moralu. Pravila, izgleda, važe samo za decu koja nemaju partijska leđa.
Zato je prelazak iz jedne škole u drugu postao samo prelazak iz jednog pakla u drugi. Kao roditelј, ostaneš bez teksta kada te dete kući pogleda u oči i pita da li sve ovo ima smisla. Šta da im kažemo? Da nastave da skuplјaju mrvice sa stola dok se neki partijski kadrovi penju sve više? Da je najvažnija životna lekcija zapravo – nauči da ćutiš i klimaš glavom?
Ova generacija će nekako i proći. Pronaći će svoj put. Ali strašno je što sledeća generacija u školu ulazi sa manje poverenja nego što je ova iz nje izašla.
Jer kada škola prestane da bude mesto u kome se ceni čovek, rad i znanje, ona prestaje da bude škola. Postaje samo hladna zgrada u kojoj se predaju lekcije iz predmeta, a izostavlјaju one najvažnije – o pravdi, dostojanstvu i poštenju.
Autor: Slađana Đorđević
