13.1 C
Vranje
sreda, 25 maja, 2022
NaslovnaIntervjuIVICA CVETKOVIĆ: Radi ono što voliš i nećes raditi nijedan dan u...

IVICA CVETKOVIĆ: Radi ono što voliš i nećes raditi nijedan dan u svom životu

Svakoga dana vidjamo ljude koji rade ono što ne vole, provode dane onako kako im je nametnuto, a zaboravljaju da je u životu najbitnije raditi ono što volimo jer ćemo samo tako moći da damo naš maksimum na pravi način. Ivica Cvetković nekada poznat kao Ivica ,,Moj ljubimac“ , a danas kao Ivica ,,Gradska meana“ je primer toga kako je ljubav prema poslu koji radimo ključ uspeha.

Već 12 godina njegova kafana radi punom parom, a pored toga važi za jedno kulturno i fino mesto gde možete uživati kako u popodnevnom ručku, tako i večernjem izlasku uz kvalitetnu uslugu koja ovaj objekat i tek kako izdvaja  od drugih. Svako ko je ikada bio u ovoj kafani, rado se opet vraćao a razlog za to je ogromna posvećnost kako Ivice tako i svih zaspolenih i želja da boravak gostima učine sto lepšim i da iz ove kafane isti izađu sa osmehom na licu. U razgovoru za VOM Ivica Cvetković vlasnik ,,Gradske meane“  ispiričao je kako je započeo svoju ugostiteljsku priču, podelio svoje životne stavove i otkrio tajnu svog uspeha.

VOM: Kada ste došli na ideju da započnete ovaj posao i u kom periodu je to bilo?

Moj prijatelj i ja smo dobili ideju 2009. godine da otvorimo neki lokal. Za početak to je trebalo da bude pivnica međutim lokal koji smo gledali za pivnicu nam je neko vreme bio dostupan ali, priča se okrenula, nismo mogli da uzmemo taj, već smo morali da tražimo neki drugi i došli smo do ovog mesta. Kada sam ušao u ovaj lokal video sam da on nije za pivnicu. Dobio sam niz ideja zato što je u pitanju kuća koja je stara gradnja. U tom momentu sam razmislio kako bi bilo interesantno da se napravi restoran, koji bi dočarao tu neku kućnu atmosferu ali da osnovna ideja bude ta da je to i restoran i kafana.

VOM: Kako je Ivica ,,Moj ljubimac“ postao Ivica ,,Gradska meana“ ?

„Moj ljubimac“ je otvoren 2002. godine jer sam iz ljubavi prema životinjama odlučio da ću u tom momentu ići u tom pravcu.Tada sam imao 22 godine, bio sam vrlo neiskusan preduzetnik, ali je moja volja i želja bila prejaka, tako da sam uspeo da savladam sve prepreke i radnja je počela da se razvija u nekom pravom pravcu.Vodio sam je do 2009 godine, do trenutka kad sam rešio da otvorim ovaj restoran. Od tog momenta neko vreme je radnju vodila moja kuma, međutim 2017. godine sam razmišljao da bi možda bilo najbolje da je zatvorim jer nisam imao vremena za tako nešto. S obzirom na to da moja
supruga nije radila u tom periodu odlučili smo da ona preuzne taj posao.

VOM: Koliko se usavršavate u ovom poslu?

Svakodnevno se usavršavam, jer čovek treba da ima širinu , da svakog dana uči i to ne samo zvanično iz knjiga nego i iz života i svakodnevnih situacija kojima smo okruženi. Moj stav je da ja učim svakog dana od konobara, kuvara, a najviše od samih gostiju. Ljudi koji dolaze kafanu dozivljavaju je kao da je to njihova druga kuća i žele da to bude neka priča koja njima odgovara. U toj situaciji ja moram da pronađem balans, da privučem goste koji razmišljaju slično poput mene , odnosno neke ljude koji vole i doživljavaju kafanu na način na koji je dozivljavam ja.Cilj mi je da privučem takve ljude,a da druge koji žele neku drugačiju pricu istu potraže na nekom drugom mestu gde im više odgovara.

VOM: Da li je tačno da svi zaposleni u Vašem restoranu imaju obavezu zajedničkog doručka i zbog čega je to tako?

Jeste, to je tako zbog tog nekog kolektivnog duha koji se trudimo da nagujemo. Važno mi je da se atmosfera dozivljava kao porodična. Ugostiteljstvo je živi posao u kome je kreativnost ključna kako u komunikaciji sa gostima tako i sa osobljem. Trudim se da nađem neki balans u tom odnosu kako bi se svi osecali što prijatnije.Svako ima obavezu da završi svoje zadatke jer kada je posao u pitanju tu prijateljstvo između mene i njih ne postoji. Doručak je upravo to zajedničko vreme koje imamo, da bismo se opustili i da bi mogli svoj posao da obavljamo bez neke tenzije. Doručkujemo oko 10 časova i to je vreme kada svi možemo da sednemo zajedno, i da ručamo kao porodica. U tim trenucima pričamo o nekim privatnim stvarima,i trudimo se da što manje razgovaramo o poslu, a ono što je najbitnije je to da da tada svako svakog doživi kao nekog bliskog prijatelja.Nakon toga sam posao je mnogo lakši.

VOM: Ljudi o Vama govore kao o velikom humanisti, na koji način učestvujete u humanitarnim akcijama?

U svim velikim firmama postoji ta neka društvena odgovornost, razlika je sto veće firme imaju precizno definisan budžet koji ide za humanitarne akcije. Ja nemam mogućnost da imam neku preciznu određenu sumu, ali i kad bi imao onda bi moj odnos prema tome bio potpuno hladan.Sve te humanitarne akcije koje smo radili i za kovid bolnice, i prikljupljanje novčanih sredstava za obolelu decu meni znače jer je to trenutak kad znam da sam nekome malo pomogao u nekoj teškoj situaciji, a to je ono što mene ispunjava i čini me srećnim. Ako u bilo kojoj situaciji znam da sam nekome vratio osmeh na lice ili veru da može da nastavi da živi normalno meni je srce puno a to je najvažnije. Ne volim da se hvalim takvim stvarima i uvek sam izbegavao da javno saopštavam takve stvari, jednostavno radim i dajem onoliko koliko mogu jer mislim da uvek postoji višak koji može da se podeli.

VOM: Koliko Vam ovaj posao koji radite  predstavlja zadovoljstvo?

Veliko, jer ko god dodje u kafanu nije to samo puki ručak. Svi ljudi kada dođu u kafanu žele da izađu sa emocijom i to je nešto što je poenta naše priče. Kada neko odvoji petak ili subotu, spremi se za izlazak, upozna nekog ko mu je interesantan ili možda neku osobu koja će kasnije u životu da mu bude bitna, i u tom trenutku dobije dobru uslugu i iz kafane izlazi sa osmehom na licu e to je ono što je najbitnije.Meni je veliko zadovoljstvo kada neko odavde izađe srećan i kada se ljudi u ovu kafanu vraćaju sa osmehom.To me ispunjava, jer moj posao nije monoton već je svaki dan jedan veliki izazov za mene, drugacije počinje, drugačije se završava a moje je da ga pratim i da ga završim pozitivno za sebe ali i za
druge.

VOM: S obzirom na to da ste otac dve devojčice imate dve ćerke da li kao svaki Balkanac priželjkujete sina?

Nikad nisam imao želju da imam sina jer mi je životna želja bila da imam tri ćerke i to je bilo tako od prvog dana. Možda to ima neke veze s tim što sam u detinjstvu bio okružen uglavnom braćom. Sa druge strane ne prija mi to neko forsiranje muške dece, odvajanje na taj način da su muška deca bolja od ženske. Kod mene je sve to nekako išlo obrnuto jer u periodu kad sam ja bio dete nisam imao toliko tih trenutaka gde sam dobijao tu nežnost.Moj otac se starao o meni maksimalno, i pružio mi je sve što je njegovoj mogućnosti, ali ja nisam imao zagrljaje sa njim kakve imam sada sa mojim ćerkama. Jednostavno kod nas se muško dete drži strogo i svi ga posmatraju kao nekog naslednika, a te stvari su za mene totalno šovinističke. Pre nego da dobijem prvu ćerku možda sam imao želju da imam prvo žensko,pa onda muško dete, ali kada sam ugledao Kalinu, moju prvu ćerku ja sam imao osećaj da koliko god dece da imam u budućnosti, da bih voleo da sve budu ćerke. Način na koji one mene gledaju, njihov osmeh kada se vratim s posla, to je neopisiva ljubav i nežnost koju dobijam od njih. To neko poverenje i zadovoljstvo koje imam da se svake večeri uspavaju u mom naručju i da ih tako usnule odnesem u krevet mislim da to nikada ne bih mogao da ostvarim sa muškim detetom. Možda bih bio čak i stroži prema muškom detetu, nego što je moj otac bio prema meni.

VOM: Da li biste voleli da vaše ćerke nastave da se bave ovim poslom kada odrastu?

Svakako bih voleo, ali to su moje želje, nisu njihove. Bio bih srećan i bilo bi mi drago ako bi to postala njihova zelja, ali ne bih voleo da im namećem bilo šta ili da im to bude obaveza. Vrlo se često dešava da ljudi svoj posao prenesu na decu, a deca tu ne budu srećna i da se u tome ne pronalaze. Moj posao je moj posao, ako neka od njih dve bude htela da preuzme biće mi drago, ukoliko ne zele to je to. Najbitnije mi je da one budu srećne, da budu vaspitane, završe školu onoliko koliko mogu bez forsiranja, a čime se baviti kada odrastu to će biti isključivo njihova odluka.

Andrea Dimić

Buy Me A Coffee

Popularno

PČINJSKI OKRUG: 15 pozitivnih na koronavirus

Prema poslednjim podacima Gradskog štaba za vanredne situacije u Vranju od 247 juče obrađenih uzoraka iz Pčinjskog okruga, ukupno je  kod 15 osoba potvrđen...