Sreda, leta gospodnjeg 2026. U kartoteci Doma zdravlja u Vranju, u 13,40 časova dobio sam neki pohabani kartončić sa brojem 25, koji ne liči ni na šta. Sa tim jadnim kartončićem, koji je „šetao“ po hiljada ruku, prijavio sam se u ordinaciju broj 25.
Ne, nisam došao ni na kakav pregled, već da od „izabranog lekara“ dobijem uput za vakcinaciju – to je ovaj papirić na fotografiji.
Kada sam stigao pred ordinaciju broj 25. bio sam deseti. Kasnije je došlo još 4-5 građana kojima je potreban lekar. Za prvih 40 minuta niko od prisutnih, koji su predali brojeve, nije pozvan u ordinaciju. Za to vreme bez poziva su ulazili i izlazili samo „ padobranci“ – jedan dva tri, pet, sedam… i onda sam prestao da ih brojim. Scena kao na nekoj autobuskoj stanici u nekoj zemlji koja se zove Tunguzija.
Ovi koji disciplinovano u hodniku čekaju na red i poziv službenog lica, gledaju te scene, ćute, neki vrte glavom, neki gunđaju, neki komentarišu …ali – čekaju.
Onda je jedna omladinka primenila model „padobranaca“, pa je bez poziva i kucanja ušla u ordinaciju. Vratila se posle deset sekundi i zalupila vrata uz sočnu psovku: „J…m vam mater lopovsku“, i otišla.
Taj njen gest bio je povod da se u hodniku razvije debata, istina umesnija i primerenija od one koju gledam u TV prenosima iz Skupštine.
Evo nekih „stenografskih“ beleški:
-Ćuti si i čekaj da mreš ispred vrata od lekara – kaže stariju gospodin.
-Ovakoj li rabotiv kad otidev u Nemačku – pita onaj do njega.
– Zamislite, nas 15 da smo kopali kanal, za sat bi čudo prokopali, a mi ovde sedimo, žmijemo , kao da si drugu rabotu nemamo komentariše treći.
– Čemu služe ovi brojevi – pita jedna žena.
– Da prebroje koliko je ovaca danas bilo u ovoj štali – odgovara jedan gospodin.
– Ne trebaju Evropi ni ovakve ovce ni ovakvi čobani – komentariše drugi.
– I onda se pitamo zašto svi mladi pobegoše u svet – uz kiseo osmeh pita treća
žena.
– Pa nisu ludi da ih neko ovako vuče za nos kao nas ovde. A mi čekamo jer nismo za nigde.
– Čuti si, čekaj i planiraj kako da potrošiš onija 20 iljada što će dobiješ.
I tako, svi siti, srećni i zadovoljni.
A vreme prolazi. Čekao sam sat i po, dva, dva i po…ćutao, gledao, slušao… kao u nekom dokumentarcu. Verujte da nije bilo ni malo dosadno.
Napokon, u 16,40 časova, posle tri sata čekanja, da, da – posle tri sata čekanja, usledio je poziv da uđem kod lekara. Uput za vakcinaciju sam dobio za manje od tri minuta, po šemi i organizaciji našeg zdravstvenog sistema. A to što sam na ovaj papirić čeka tri sata(!), to – mačku o rep, jer ovde tako funkcionišu moralna pravila, standardi, norme, zakoni. ..
Divno – po standardima Etiopije ili Južnog Sudana. A naš čovek jednostavno ne može da stigne da upozna rođenu zemlju.
Radoman Irić
