Vranjanac Daniel Dojčinović – Zajko svojim komentarima, opaskama i video zapisima koje objavljuje na društvenim mrežama stekao je velike simpatije svojih sugrađana, mada mu ne manjkaju ni kritike.
Neposredno, direktno i bez mnogo uvijanja, on prenosi situaciju sa terena, a „uža specijalnost“ su mu radovi na gradskim saobraćajnicama. Sa Danielom smo razgovarali, kako bi rešili brojne misterije o tome “čiji je on čovek”, “ko ga plaća” i “zašto to radi”.
Za one koji to ne znaju Daniel Dojčinović je rođen u Vranju, privatni je preduzetnik, oženjen i otac troje dece.
VOM: Daniele kako bi ste sebe opisali u tri reči?
D.D: Čovek iz naroda
VOM: Zašto ste izabrali baš ovaj način da izrazite svoje nezadovoljstvo problemima koje muče i druge Vranjance?
D.D: Probao sam i regularnim putem, tipa pisanjem, podnošenjem raznih zahteva na prave adrese, ali nije uradilo plodom, jer jednostavno kad si na funkciji najlakše je da kažeš građanima „će završimo“ ono naše narodski, a ovamo si misliš „al njeknja.“
Tako da preko društvenih mreža, je em transparentno, em se ljudi malo nasmeju, što kažem ja „bacam si brigu na smejanje“
VOM: Kažu Daniel traži probleme, međutim i sami ste jednom prilikom rekli da problemi traže Vas, kako nastaju snimci koji izazivaju toliku pažnju javnosti?
D.D: Snimci nastaju totalno spontano, jer ja sam posvećen svojoj deci, brinem o starijim osobama a to su baba i deda, i još jedan deda, na žalost jer sam jedinac i moram ja, non stop se krećem po gradu, tj vranjanski rečeno „po džunglu“ ili „Černobilj“, Vranjanci znaju zašto naravno… i tako ovaj, kažem opet potpuno spontano nastaju snimci.
VOM: Šta Vam na sve to kažu kad Vas sretnu, komšije, prijatelji, porodica?
D.D: Pa uglavnom kažu da sam car ili kralj, jer jednostavno ih brate nasmejem, ovaj, da se maltene dođe reč „upišaju u gaće“ ali me i pohvale što adresiram probleme na koje i oni svakodnevno nailaze. Ovi drugi što kažu da sam budala, već znamo ko su u svaku garnituru koja dođe na vlasti.
VOM: Da li ste nekada imali neku neprijatnost?
D.D: Nikad do sad nisam imao jer svi znaju zašto to radim. Ne zbog lajkova nego da „završimo rabotu“. Skoro sam imao jednu „malu neprijatnost“, ali sam rešio drugarski i koristeći lepe reči na kraju. 🙂
VOM: Čime se vodite, kada odlučite da o nekom problemu javno progovorite?
D.D: Pa generalno se vodim nadom da će biti bolje. Ali u stvari isto je, a nije isto da sjaše Murta, a da uzjaše Kurta.
VOM: Činjenica je da ste uslovno rečeno uspeli da animirate nadležne da odrade svoj posao, da li osećate satisfakciju zbog toga?
D.D: Naravno, pogotovo kad je problem toliko veliki da uključuje bezbednost prvenstveno dece našeg lepog Vranja, a onda i svih ostalih sugrađana. Znači, ostali sugrađani da se ne uvrede, deca su ipak na prvom mestu.
VOM: U kakvom gradu bi ste voleli da živite, radite i odgajate decu?
D.D: Znate šta, ja sam skroman, ne treba mi grad iz snova… dobro sem Solun, ajde dođe reč, on je pravi grad onako, blizu je i more tamo vamo, šalim se. Dovoljno je dobro i ovo naše lepo Vranje, samo malka lepše.
VOM: Šta bi ste poručili donosiocima odluka na lokalu, čemu da se posvete u svom radu?
D.D: Pa, da malo više si gledav svoju rabotu, da si ne gledav svoj džep, tačnije malo manje da gledav džep, ili da si ne dirav ništa takoj kako je, a da mož malka da odvojiv za džep, nije problem, ali da si gledav svoju rabotu.
Hvala na pažnji, prijatno.