Narodna nošnja je važan deo bogate tradicije, kulture i istorije jednog naroda. Na ovu temu smo razgovarali sa Mikijem Anđelkovićem, poznavaocem i izrađivačem narodnih nošnji.
Miki se školovao za tekstil završivši tekstilni smer u srednjoj školi, a kasnije i višu tekstilnu školu. Radio je u Jumku, završio razne specijalizacije i seminare, ali ističe da je praksa najbolja škola. Godine 2004. je otvorio svoju firmu, u početku se bavio tkanjem materijala za modernu odeću, kapute, šalove, a danas izrađuje isključivo narodne nošnje.
On kaže da izrađuje nošnje iz cele Srbije, da je najtraženija i najprodavanija šumadijska nošnja, ali mu je ipak najdraže kad izrađuje narodne nošnje iz Vranja i okoline zbog specifičnosti.
„Postoji mnogo nošnji. Samo Vranje sa okolinom ima gradsku, seosku, pčinjsku, nošnju Vladičinog Hana, i svaka ima neku osobenu karakteristiku po kojoj se razlikuje od ostalih.”, kaže Miki.
S obzirom da su sve nošnje različite, potrebno je poznavanje mnogo različitih elemenata, i zato savete dobija od etnologa iz muzeja.
Proces izrade originalne nošnje traje veoma dugo, o čemu on govori:
„Sve se je tkalo ručno. Kada porodica naruči od abadžije za neko veselje novu nošnju, on bi kod njih boravio danima, sve dok ne napravi nošnju za celu porodicu.”
Samo vreme izrade utiče na cenu. Za jedan originalni jelek je potrebno da se ceo mesec intenzivno radi, što je na kraju obično veoma skupo, pa se zbog toga improvizuje, prave se kopije kako bi se i cena prilagodila. Najčešći poručioci su folklorni ansambli i oni su ujedno najbolja reklama.
Miki nam je pokazao raznolikost i bogatstvo vranjske nošnje. Muškarci u gradu su nosili pantalone turlije ukrašene gajtanima koje su široke u gornjem delu, a pri gležnju uže, zatim pojas uglavnom crvene boje ukrašen šarama, košulju sa malo veza. Preko košulje se nosio jelek koporan napravljen od čoje sa gajtanima, na nogama cipele, a na glavi fes.
Šalvare su deo naše tradicije
Muškarci na selu su nosili pantalone od klašnje na bridž, vunene čarape, šajkaču i opanke. Ženska nošnja na selu i u gradu je takođe bila različita. U gradu su žene nosile libadu, dugu suknju, košulju, na glavi tokice, a na nogama nanule. Na selu su nosile futu, jelek od klašnje, košulju sa vezom, vunene čarape i opanke.
I u gradu i na selu se je mnogo polagalo na vez i ukrašenost odeće, i što je više bilo nakićeno, to je osoba bila bogatija. Pored veza, značajan je i nakit koji su nosili i muškarci i žene, a pravljen je od staklenih perli koje se nižu i heklaju.
„Drago mi je što ljudi mogu da vide kako izgleda vranjska nošnja. Šalvare su deo naše tradicije, žene su ih prihvatile kao svakodnevnu nošnju, ali to je turska nošnja. Danas se u folkloru mogu videti i šalvare i gradska nošnja. Šalvare se nose prilikom izvođenja dinamičnih i energičnih igri, dok za lagana „gospodska” kola nosi se gradska nošnja”, završava priču vrsni izrađivač narodnih nošnji.
