Vranjanac Aleksandar Aca Stojković, u leto 2015. godine, posle blistave novinarske karijere, odlučio je da se sa porodicom preseli u Sjedinjene Američke države.
Novinarsku karijeru dugu 13 godina, zamenio je odlaskom u nepoznato i novo. Radio je na lokalnim i regionalnim radio i TV stanicama, ali i kao novinar – dopisnik nacionalnih dnevnih listova sa juga Srbije.
U okviru projekta “Porodica kao stub lokalne zajednice”, koji VOM realizuje sredstvima iz budžeta grada Vranja, Aleksandar Stojković govori o tome kako su ga društveno – ekonomske i političke okolnosti naterale da sa porodicom ode iz Vranja.
Kako sam kaže, migracija u SAD, bila je odluka života. Mnogo je toga različito, što se tiče života u Vranju i SAD, ali ono što je konstanta u Acinom životu, je posvećenost porodidici i deci, na bilo kom kontinentu da je.
VOM: Šta je prelomilo da spakuješ kofere i sa porodicom, dvoje male dece, odeš u SAD?
A.S:“Pun kofer”. To što sam radio stresan posao za 25 hiljada dinara i bio srećan kada uopšte i dobijem zarađeni novac. Moje izveštavanje i moje pisanje uvek je smetalo nekome, a taj neko je onda počeo da preti… Od prebijanja mene, do otimanja moje dece iz vrtića. Na kraju, “popio sam” i koktel sumnjive tečnosti kroz terasu. Tog momenta se “kofer prepunio”, a karta u jednom pravcu kupljena.
VOM: Da li je bilo lako otići iz Vranja?
A.S: Nikad lakše, iako volim Vranje. Od napuštanja svoje najveće ljubavi, glume, svaki maredni odlazak činio me jačim i pripremao za ono što me tek čekalo u životu.
VOM: Šta te je sačekalo u SAD, koji grad je postao tvoja nova adresa, koji si posao počeo da radiš? Ispričaj nam ukratko o adaptaciji?
A.S:Sačekali su me nasmejani ljudi, čiste ulice Nju Džerzija, gde i danas živim, očuvani parkovi, jeftiniji benzin, velika kupovna moć, ali i preskupa stanarina. U početku sam čistio restorane, kasnije razvozio pileća krilca, a sada sam menadžer i supervizor u kompaniji za održavanje poslovnih jedinica. Kada već ne radim posao koji volim, onda sam izabrao da za to budem dobro plaćen. Ne pristajem na kompromis.
VOM: Tamo si dobio treće dete, razveo se, postao sanohrani otac… Pričaj nam o izazovima takvog roditeljstva?
A.S: Presrećan što sam posle dva sina dobio i ćerku. Srećan, što se razveo, zahvalan bivšoj supruzi što se nije mnogo borila da dobije starateljstvo i na kraju, najsrećniji što nosim titulu samohranog roditelja. Ništa nije strašno, samo je pitanje ugla iz kog posmatrate. Uživam u toj ulozi već četiri godine i svaku drugu varijantu ne znam kako bih podneo. Obaveze samohranih roditelja iste su kao i obaveze “nesamohranih”. Ja razliku ne osećam. Svaka napisana rečenica za mene, svako nacrtano srce, svaka poslata poruka sa završetkom “volim te”, svaki zagrljaj, poljubac, odana tajna, svako “ti si najbolji kuvar na svetu”.., meni je po jedna “uručena lenta” za “najboljeg tatu”, od najbolje dece na svetu. Sve ostalo je prolazno.
VOM: Kad povučeš paralelu između porodice i odgoja dece u Vranju i SAD, šta ti je bilo lakše, a šta teže, ovde i tamo?
A.S: Ja se skoro i ne sećam kako je to bilo u Vranju. Ne pamtim da sam imao nekih poteškoća i problema kada govorimo o odgoju dece. Ako zanemarimo to što za upis u vrtić morate da imate “vezu”, što za dobrog lekara morate da imate “vezu”, što za upis u školu morate da imate džak para, što za čitave ljuljaške morate da kupite svoju i instalirate je u dvorište… Moja sreća bila je to što sam zbog posla kojim sam se bavio poznavao ljude, pa je sve ovo išlo mnogo lakše. Što se Amerike tiče, sve ovo, samo obrnuto. Škole, vrtići i lekari bore se za svakog novog učenika, korisnika, pacijenta. Knjige se ne plaćaju i ne nose van škole u rančevima težim od dece. O parkovima i igralištima je suvišno diskutovati. Sve je predodređeno i prilagođeno deci i dečjim pravima. U ovom momentu mi nijedan nedostatak ne pada na pamet, a verovatno ih ima.
VOM: Ako je porodica stub razvoja lokalne zajednice, šta bi u Vranju trebalo promeniti, počev od kulturološkog nasleđa, zakona, infrastrukture…?
A.S: Sistem. Do svake druge promene doći će mnogo lakše. Bilo kako bilo, ja sam dete Srbije i volim je, pa neka je i najgora. Moja je.
Razgovor vodila: Slađana Tasić
