Sinoć, nakon uobičajenog ludila — vanškolskih aktivnosti deteta (roditeljsko odvozi–dovozi), pranja auta, kupovine namirnica, razgovora sa prijateljima — dete smešteno u krevet, kuče prošetano, sela sam i skrolovala lokalne portale.
U jednom trenutku zanemela sam: nasmejano lice simpatičnog bucka, crno–bela fotografija i prigodan tekst. Umro je čovek, poznanik, nekada mi je gostovao u emisijama, radili smo zajedno u jednom periodu. Može se reći da ga nisam ni poznavala. Zvala sam ga u šali „Don od Vrtogoš“.
Pokazujem mužu, on me gleda i kaže: „Šta je s tobom, pa toliko je ljudi umrlo…“ Eto, baš to mi je. U nedelju dana roditelji su ostali bez osamnaestogodišnjeg deteta, jauci majke i sestre odjekivali su Zdravstvenim centrom nakon smrti tridesetjednogodišnjeg mladića, umro je i Srđan Aleksandović, piše lepo i virtuelna zajednica izražava saučešće, a neki mu se obraćaju i u prvom licu valjda računaju da i na onom svetu ima društvenih mreža.
Zaspala sam i u nekom polusnu osećala se kao na okupljanju lečenih alkoholičara. Oko mene neki nepoznati ljudi, a ja izgovaram:
– Zovem se Jelena, imam 44 godine i u svom životu bila sam na više sahrana nego na svadbama. Jednako umem da se radujem tuđoj sreći i tugujem tuđu bol.
Ljudi oko mene klimaju glavom, uz poneki uzdah, valjda su oni neki moji sapatnici, zavisnici od emotivnih reakcija.
Jutros, dok sam vodila dete u školu, perifernim vidom spazila sam ženu koja je stajala pored bandere, gledala u umrlice i vidno se stresla, odmahujući glavom.
Opet me je ovaj njen gest vratio na san. Nesvesno sam pojačala radio u kolima, valjda da odagnam misli. Ali slike su se ređale: ljudi koje sam volela i koji počivaju na nekom od grobalja.
Gužva u saobraćaju i mrzovoljno dete na zadnjem sedištu nisu pomogli da sveopštoj nelagodi. Grč u stomaku se pojačavao. Dok sam ga ljubila ispred škole, u mislima su se nizali likovi, kao da je smrt uvek nasmejanog Srleta pokrenula neki nezaustavljiv mehanizam. Nakon znanih, počeli su da se ređaju i neznani ljudi.
Pijem drugu kafu i priznajem rasterećena: kao da sam tim nesvesnim pobrojavanjem mrtvih duša zbacila neki teret sa sopstvene.
Znam, ljudi umiru svakog dana, rađaju se takođe, ali Vranje postaje grad mrtvih duša. Imam utisak da je svaka druga kuća zavijena u crno. Zvuči sablasno, ali okrenite se oko sebe, prođite gradom.
Mnogo pametniji ljudi objašnjavali su suštinu života, ali niko nikada nije uspeo da do kraja objasni kako da ga živimo svesni njegove prolaznosti.
I dok broj umrlica raste, dok su In memoriam najčitanije vesti, kao da živimo neki ruski rulet. Nakon svake takve vesti, bolesno smo srećni što smo u ovom krugu izbegli smrt, a bavimo se glupim stvarima.
Na sve strane energetski vampiri, kojima je cilj da ispiju i to malo života što je ostalo u nama. Svađamo se oko banalnosti, dozvoljavamo da nam nelečeni psihijatrijski pacijenti narušavaju mir, jurimo za novcem, statusom, uspehom i svim ostalim prolaznim stvarima.
Gledam ovih dana obespravljene radnike koji se nadaju, a nije mi jasno čemu — nakon dve decenije. Gledam kako se o njihovu muku otimaju političari, gledam kako se sve raspada pod parolom da se gradi. Gledam i čekam da mi neko kaže da sam potpuno luda što me sve ovo zabrinjava.
Kada se zbog nečega iznervirate, shvatite: kad umrete, svakako će biti svejedno jer ste mrtvi. Ali pomislite da će boleti one koji vas vole. Pa bar zbog njih gledajte da ne ubrzavate dolazak tog dana.
Bol ne želim da vam prepričavam, mada verujem da svako iole normalan to zna, a bojim se i da oseća.
Na kraju, nisam sigurna da li pokojni inicijator ovih redova ima porodicu, ali ja ću mu zapaliti sveću i pomoliti se da njegova duša pronađe mir. A vi probajte da ne okrećete glavu, da ne saučestvujete u bolu pro forme, da ne preterujete ovako kao ja i da bar na trenutak ne mrzite.
Vranje je mali grad, svi se poznajemo manje–više, ako ne lično onda preko nekoga. Valjda je zato smrt vest koja ne ostavlja ravnodušnim. Samo je nekako previše tih vesti. Samo je nekako postalo uobičajeno. Ili možda samo ja to uobražavam?
Jelena Stojković, novinarka Večernjih novosti
Napomena: Zabranjeno kopiranje, prenošenje teksta ili delova teksta bez saglasnosti redakcije.
