Nikola Jovanović (11) u junu ove godine završio je četvrti razred, bio je jedini učenik škole u Nesvrti i njegov polazak u peti razred znači, katanac na vratima seoske škole, koja se nalazi u selu na padinama Besne kobile, tridesetak kilometara istočno od Vranja.
Ovaj dečak će školovanje nastaviti u nekoliko kilometara udaljenoj Krivoj Feji, a njegov odlazak u susedno selo za samohranu majku Natašu je nova briga, izazov ali i radost.
Pre nekoliko godina Nikolin otac Siniša, veteran iz rata na Kosovu i Metohiji, umro je od srčanog udara. Radio je u obližnjem rudniku u Krivoj Feji.
Prava je sreća što je ponovo bila otvorena škola, pa je Nikola prva četri razreda išao ovde u selu. Kuća nam je blizu škole, pa iako je bio jedini đak, opet je bilo lakše, nije morao da ide u pet kilometara udaljenu Krivu Feju. Sad nas na jesen čeka takav život. Od kuće do glavnog puta pešaka, pa onda autobus, pa u školu. Nema redovnog prevoza do tamo, pa ćemo morati i pešaka da ponekad idemo i vraćamo se – priča majka Nataša.
Ona objašnjava da je Nikolin otac je radio u rudniku, pa sada primaju porodičnu penziju i dečiji dodatak, sve zajedno oko 200 evra.
To su nam svi prihodi. Ovde je zimi najteže, kad padne sneg nema mrdanja, nema ljudi, ali živi se nekako – kaže Nataša, koja poput svih majki razmišlja da je najvažnije što joj je dete zdravo i što korak po korak nastavlja školovanje.
U mahali Ristinci, na 1.200 metara nadmorske visine, ima svega 10 stanovnika. Tu sa majkom živi i Nikola, u okolnostima poprilično drugačijim i nesvakidašnjim u odnosu na prosečnu sprsku ili vranjsku porodicu. Nikola nema u selu drugare, a u školi mu je učiteljica bila i drugarica.
Ovde u Nesvrti, kroz život Jovanovića, ali i drugih porodica čije su kuće davno zakatančene, ostvarila se bojazan starog kralja Petra, čije ime škola, u koju je išaoNikola, nosi.
Matična škola nalazi u selu Korbevac kod Vranjske Banje, a isturena odeljenja u Nesvrti, Krivoj Feji i još po nekim selima, koja imaju sreću da u njima još uvek ima dece.
Kralj Petar plašio se za biloški opstanak srpskog naroda, gledajući albansku golgotu, stradanja vojske i civila. Njegove strepnje nažalost su se na ovom području i obistinile.
Depopulacija Srbije, naročito onih delova odakle su u najvećem broju regrutovani vojnici u Prvom svetskom ratu, došla je do samog kraja. Nikola je poslednji izdanak u Nesvrti, selu koje je ono najvrednije dalo državi, a za uzvrat bilo zaboravljeno od nje.
Država je proteklih godina odobrila formiranje razreda sa samo jednim đakom, kako bi Nikoli olakšala odlazak u prva četiri razreda škole i to je jedna od svetlih tačaka koje se tiču odnosa države prema brdsko – planinskim selima u proteklom veku.
Biće teško zimi, moram da se naviknem na pešačenje, kad ne bude bilo prevoza, ali se i radujem što ću konačno biti sa decom, sa svojim vršnjacima – dodaje Nikola.
Pre više od jednog veka, gotovo svaka kuća u Nesvrti nije iz rata dočekala barem po dva vojnika. Dve decenije kasnije, ono što je iz Velikog rata preteklo odazvaće se u Vojsku Kraljevijne Jugoslavije. Mnogi od meštana Nesvrte završiće u Bugarskoj ili Nemačkoj u zarobljeništvu, a drugi pak boriće se u redovima partizana ili četnika.
Posle rata, odavde će uslediti masovne migracije ka Vranju, Beogradu i drugim većim gradovima i inostranstvu. Struja će u Nesvrtu stići tek 1985. godine, pokazujući svu ironiju života i odnosa države prema ovim krajevima.
U ratovima u nekadašnjoj SFRJ, takođe će biti i vojnika iz Nesvrte. Takođe, pre 22 godine iz ovog će sela u odbranu Srbije, otići će ratnici, a među njima i Nikolin otac. Neki će na Paštrik, a drugi u ostale delove Kosova i Metohije. Nova generacija, novi ratovi, novi izazovi, ali kada otadžbina pozove gorštaci iz ovog kraja uvek poljube ženu i decu i odu u rat.
Jedan vek posle, strahovi Kralja Petra su se, barem ovde u Nesvrti, obistinili, u njoj ima oko 40 starijih stanovnika.
Nikola, jedino dete u selu, ljubimac je i mezimac svima, ali i primer toga da je porodica, čak i onda kada je uslovno rečeno okrnjena osnov svega, društva, države, kakve god druge okolnosti bile.
Autor: Slađana Tasić
