Vranjski online magazin započeo je seriju razgovora sa relevantnim predstavnicima opozicije, kako bi čitaocima predstavili ljude koji trenutno delaju na opozicionoj političkoj sceni i u atmosferi medijskog mraka dali priliku i onima koji nisu deo vlasti da iznesu svoja razmišljanja.
Četvrta sagovornca na temu političkog delovanja opozicije u Vranju je funkcionerka stranke Srbija centar SRCE i odbornica u Skupštini grada Vranja, Dragana Đorđević.
VOM: Vrlo često, se može čuti među Vranjancima da na političkoj sceni već dugo nema „novih lica“. Vi to svakako jeste, šta Vas je nagnalo da se aktivno bavite politikom.
Pre ulaska u politiku bavila sam se različitim vrstama aktivizma, od podrške ženama koje su preživele nasilje u porodici, do borbe za zaštitu životne sredine, posebno kroz inicijativu protiv iskopavanja bora i litijuma. Baveći se aktivizmom, vremenom sam shvatila da bez sistemskih promena, a to znači promene koje se dešavaju kroz institucije i donošenja odluka, ne možemo dugoročno rešavati probleme niti menjati sistem. Politiku sam doživela kao prirodan nastavak tog rada, prostor u kojem mogu svojim primerom da pokažem da javni rad može biti pošten, otvoren i u posvećen interesima građana.
U trenutku kada sam odlučila da uđem u politiku, SRCE je bila nova politička organizacija sastavljena od ljudi sa rezultatima iza sebe, iz različitih profesija, bez političkih kalkulacija i sa jasnom namerom da se ljudima vrati poverenje u politiku. Privukla me je otvorenost i iskrenost, a posebno što zajedno stvaramo nešto novo, umesto da recikliramo stare kadrove.
VOM: Koliko u ovom uslovno osetljovom političkom trenutku, kada na ulici imamo nezadovoljne građane, koji se ograđuju i od opozicije političko delovanje ima smisla?
Možda baš sada ima najviše smisla. Kada je društvo umorno, razočarano i ne veruje nikome, tada je važno da postoje ljudi koji ne odustaju. Razumem ljude koji ne veruju nikome, ali ako se svi povučemo, ostavljamo isti krug ljudi da i dalje odlučuje o našim životima. Ako želimo da živimo u boljem društvu, moramo biti deo promene, koja znači da svako od nas u skladu sa svojim mogućnostima da svoj doprinos.
VOM: Koliko Vam mediji daju mogućnosti da iznesete svoje programe i ideje?
Nažalost, vrlo ograničeno. Istina je da postoji medijski mrak i mediji sa nacionalnom frekvencijom favorizuju vlast, dok su opozicione stranke i inicijative često marginalizovane ili potpuno isključene. Zbog toga koristimo svaku priliku, od društvenih mreža do direktnih razgovora sa građanima da im predstavimo naš program, ideje i način funkcionisanja. Ipak u Vranju postoje portali, poput vašeg, koji prate i objavljuju aktivnosti i delovanje opozicionih stranaka.
VOM: Da li je govornica u skupštini grada trenutno jedini način da ukažete na anomalije vlasti?
Govornica u Skupštini grada Vranja je mesto sa kojeg opozicija može zvanično i javno reći ono što vlast ne želi da čuje, a građani mogu da čuju i vide ono što im se inače prećutkuje. To je prilika da iznesemo probleme građana sa kojima se oni svakodnevno suočavaju, od neasfaltiranih ulica, preko zagađenja životne sredine, do nerada institucija. To je prostor gde predstavnike vladajuće koalicije gledamo u oči i podsećamo ih na obećanja koja pokušavaju da sakriju, kao i na probleme koje guraju pod tepih. Ali moje zalaganje za život u uređenom društvu ne odvija se samo za govornicom. Ono se nastavlja na ulici, u građanskim akcijama, na protestima, u razgovorima sa građanima na terenu, inicijativama i kroz saradnju sa medijima koji su spremni da objave istinu i otvore svoj prostor da se čuje i drugačiji glas. Moj princip je da ne čekam posebnu priliku, već da koristim svaku situaciju, od formalne sednice do neformalnog susreta sa građanima, da reagujem u svakom prostoru u kojem mogu da pomognem i doprinesem nekoj promeni. Jer promena ne dolazi
sama od sebe, već se gradi korak po korak, reč po reč, akcijom po akcijom.
VOM: Kad smo već kod govornice, mnogi su Vam zamerili onaj vrisak za govornicom, možete li nam reći šta se tada zaista događalo, s obzirom da gledaoci u vdeo prenosu ne mogu da čuju šta odbornici dobacuju sa svojih mesta?
Očekivala sam da skupština bude mesto otvorenog, argumentovanog, ponekad i žustrog dijaloga, ali uvek u interesu građana. Umesto toga, dočekali su nas podsmesi, dobacivanja i vređanja vladajuće većine. I onda na sve ovo dolazi još jedna njihova bahatost, kada u skupštinsku salu uvode privatno obezbeđenje demonstrirajući silu da mogu da urade šta god požele. Upravo u tom momentu, taj moj vrisak nije bio znak slabosti, već krik svake žene koja je ikada bila ućutkivana, svakom građaninu kome su poručili „ne mešaj se”. To je bio trenutak kada sam odlučila da pokažem da ne pristajem na rušenje dostojanstva skupštine i gaženja građanki i građanja pred našim očima. Moj vrisak bio je poziv na buđenje, za sve nas koji verujemo da politika mora biti časna, otvorena i hrabra.
VOM: Neformalne organizacije mladih koje organizuju proteste čas se ograđuju od političara, čas ih pozivaju na proteste, Vas lično smo viđali na svakom protestu, da li je to u ulozi „aktivne političarke“ ili „neposlušne građanke“?
U oba svojstva. Pre svega sam građanka ovog grada i ove zemlje. Na proteste sam išla i pre nego što sam bila odbornica, i ići ću uvek kada smatram da se borimo za pravu stvar. Funkcija odbornice mi ne oduzima pravo na građansku neposlušnost, naprotiv, daje mi dodatnu odgovornost da budem tamo gde se brani javni interes.
VOM: Jedina ste žena u opozicionim redovima koja se ističe u svom delovanju, šta mislite zašto se žene povlače i da li je Vranje zrelo društvo da dobije gradonačelnicu, nevezano o kojoj je političkoj opciji reč?
Žene se često povlače jer politički prostor ume da bude grub, ispunjen uvredama i potcenjivanjem. Mnoge žene odustanu jer ne žele da prolaze kroz tu vrstu pritiska. I sama znam da je potrebna je ogromna unutrašnje snaga da istrajete u svetu koji je pretežno prilagođen muškarcima. Ja sam odlučila u tome da istrajem, i upravo kroz svoj lični primer i delovanje želim da pokažem da je to moguće. Vreme će pokazati da li je Vranje spremno za gradonačelnicu, a do tada, ono što je važnije od toga jeste da se žene motivišu i ohrabre da se aktivnije uključe u bavljenju politikom.
VOM: Šta bi ste poručili ženama, zašto je važno da uzmu učešće i daju svoju doprinos boljem društvu?
Žene, ne čekajte da vas neko pozove, jer taj poziv možda nikada neće doći. Politika nije samo „muška stvar” ona se tiče i vas. Ona odlučuje o budućnosti vaše dece, vaših roditelja i o samom kvalitetu vašeg života. Kada žena uđe u politiku ona je oplemenjuje, a društvo dobija novu snagu: brigu za ljude, zdravlje, obrazovanje, sigurnost i dostojanstven život. Biće uvreda, potcenjivanja i pokušaja da vas obeshrabre. Ali biće i trenutaka kada ćete znati da ste svojim zalaganjem uticale da se nečiji život promeni na bolje. Moj savet je: ne dajte da vaš glas ostane u tišini. Jer kada ćutimo, neko drugi odlučuje umesto nas. A ja se zalažem za društvo u kojem žene sede za stolom gde se donose odluke – ravnopravno, hrabro i glasno.
VOM: Gde vidite sebe u budućnosti?
U budućnosti vidim sebe i dalje u javnom radu, bilo kroz politiku ili aktivizam. Takođe, želim još snažnije da se posvetim radu sa decom i odraslima, pre svega kao podrška njihovom rastu i razvoju. Posebno me ispunjava rad sa mladima, jer verujem da u njima leži snaga da društvo postane bolje, pravednije i slobodnije. Vidim sebe kao glas onih koji su često previše tihi da bi se čuli, koja stoji rame uz rame sa ljudima u trenucima kada im je podrška najpotrebnija. Moj cilj je da gde god bila, nastavim da inspirišem ljude da veruju u sebe i svoje mogučnosti, da se uključe i da zajedno gradimo zajednicu u kojoj se živi dostojanstveno i slobodno.
VOM: Šta bi ste poručili građanima Vranja koji su nezadovoljni svojim životima, a opet iz uglavnom egzistencijalnih razloga čute, a često i trpe razne vrste mobinga?
Razumem strah koji ljudi osećaju. Znam šta znači kada ste uplašeni za svoju egzistenciju i mislite da se ništa ne može promeniti. Zapravo, takav strah hrani one koji žele da ostanete pasivni. Promena upravo i počinje od svakog od nas, ali ne od velikih govora, već od malih odlučnih koraka: potpisana peticija, prisustvo na protestu, razgovor sa komšijom, odbijanje da prihvatite nepravdu kao nešto normalno. Niko od nas ne zaslužuje život u tišini i poniženju. Dok god ima nas koji se usuđujemo da kažemo naglas šta mislimo i u kakvom gradu želimo da živimo, postoji nada. I ta nada raste sa svakim vašim korakom, glasom i svakim „dosta je bilo”. Kada zakoračite izvan straha, shvatićete da niste sami i da nas ima mnogo. A zajedno možemo uraditi sve, čak i ono što danas izgleda nemoguće.
