Sutra nam se približava – „svakoga dana, u svakom pogledu“. Dizgine ove vlasti, pred studentima i narodnim nezadovoljstvom, više nikakva sila ne može da i kontroliše.
A, kada ova vlast ode u istoriju i kada na političkoj sceni više ne bude Srpske napredne stranke (!), na svim nivoima će se pisati hronike besčašća, hronike o ljudima koji su, jednom negde, baštovanski posao u svojoj porodici, zamenili za posao vlasnika tuđih života.
Onaj, ko na jugu Srbije bude krenuo da piše našu hroniku o toj sorti ljudi, mora početi od Vranjske Banje i „Afere Bulatović“.
Tom vremenu i tom činu, iz mnogo razloga, namenjujem ove redove. Satiričarka i aforističarka Deana Sailović je zapisala: „Primarna želja naše države je da i sekundarne sirovine nađu svoje mesto u vlasti“. Elem, prisetimo se vremena kada je, jula 2015. godine, zahvaljujući „bratu Bosketu“, Slaviša Bulatović, zajahao poluge vlasti u Vranju. Ničim izazvan, politički analfabeta, junoša iz URS-a i Simpov komercijalni satrap, preko noći je postao vlasnik naših života.
Za čas je elementarna nepogoda, začeta u Vranjskoj Banji, narasla kao kvasac. Raširila se tako i toliko, da su sin i otac umislili da mogu, po modelu najvećih autokrata na svetu, da otimaju tuđu imovinu na kriminalan način. Da zlo bude veće, stariji Bulatović je, beskrupulozno, ljagajući novinara Milojka Pantića iz Beograda, pokušao da ućutka i zastraši javnost, pa je od vranjskog suda „pojeo“ za sada samo prvostepenu presudu. Pretpostavljam da će mu, istu „uslugu“ od najmanje 100.000 dinara, uskorio naplatiti i Veran Matić, dugogodišnji novinar i urednik takođe iz Beograda.
Na sreću svih nas mlađanog Bulatovića su njegovi pajtaši, posle deset godina, spakovali i poslali na politički put bez povratka. Napokon, i višegodišnje kočoperenje ovog starijeg Bulatovića je na istom putu. Pisanje hronike besčašća, može da krene.
Radoman Irić
