Mame, tate, nastavnici, profesori, kako bi lepo bilo da imate priliku i da u nekom lokalnom autobusu na liniji Vranje – Bujanovac, vidite vašu decu kako se ponašaju.
Ono kako se srednjoškolci odnose prema starijim putnicima, u najmanju ruku je skandalozno i sramota za njih, za vas roditelje i vas vaspitače.
A dok vi to ne vidite, ja ću vam preneti deo mojih utisaka pošto sam često putnik na toj relaciji.
Poznato je već da su lokalni autobusi na ovoj liniji, koji iz Vranja polaze u 14,20 i 15,15 minuta prepuni.
Njihovi redovni putnici su učenici srednjih škola iz Vranja koji stanuju u Ribincu, Neradovcu, Pavlovcu, Davidovcu i Bujanovcu.
Istovremeno, ove polaske iz Vranja koristi veliki broj zaposlenih koji se vraćaju svojim kućama, kao i veliki broj građana koji u Vranju obavljaju razne poslove.
Vispreniji, pokretljiviji i umešniji, uz to sa mesečnim kartama, učenici se probiju i prvi ulaze u autobuse u Beogradskoj ulici u centru i na Glavnoj Autobuskoj stanici.
Za njima u autobuse ulaze umorni radnici i starije osobe sa prtljagom, pa ova priča baš tu počinje.
Učenici po pravilu zauzmu sva mesta za sedenje, a stariji putnici, tiho, nishodljivo, skoro da ne povrede ove što sede, obično traže najprikladnija mesta za stajanje.
Još je možda gora situacija sa polaskom u 07,00 časova iz Bujanovca, kada istim autobusom zajedno putuju srednjoškolci i oni koji rade u Vranjskim firmama.
U oba slučaja slika je tužna i nestvarna – više nego naopaka: učenici zasednu, uzmu telefone u ruke, ćaskaju, a da ih pri tom ništa drugo ne zanima.
Putnici u godinama disciplinovano ćute(!) prihvatili, cimaju se levo-desno, napred-nazad, premeštaju s noge na nogu, i jedva čekaju stanicu na kojoj izlaze.
Gledam toliko puta te naopake scene i ne verujem sopstvenim očima, a da zlo bude veće ovakvi filmski prizori su postali pravilo ponašanja na ovoj liniji.
Gledam tako svakoga dana te srednjoškolce i pitam i sebe i vas, gde su ovo naučili? U porodici? Da! u Školi? Da!
Postavljam i ono teže pitanje i sebi i vama: kakav će sutra biti moralni integritet ovih dečaka i devojčica, budućih doktora, inženjera, pravnika, ekonomista…
Zato hoću i vas roditelje i vas profesore ove dece, da podsetim na onu divnu narodnu izreku: Ne može se praviti violina od drveta koje je raslo da bude drška za motiku.
Zagazili smo u moralno blato!
P.S. Možda ove priče i ne bi bilo u medijima, da me, prošlog petka, 24 oktobra, baš u tom autobusu za Bujanovac, nisu demantovale dve učenice. U prepunom autobusu srednjoškolke Emilija i Jovana Trajković iz Neradovca, svoja mesta su ustupile starijim osobama. Verujte mi, srce mio je zaigralo od sreće. Kako sam tu scenu prvi put video, Emilija i Jovana su me inspirisale i podstakle na novinarsku obavezu da javnost treba i ovo da zna.
Radoman Irić
