Gledam po netu kako Amerikanci kukaju, jer, eto, ove godine zbog pandemije neće moći da slave Dan zahvalnosti (Thanksgiving) i da jedu ćurku u krugu porodice. Švajcarci se pa žale kako, eto, propustiće skijašku sezonu ove godine.
Pa naravno, njima je ovo prva ozbiljna kriza u životu, ne računajući one najstarije koji pamte Drugi svetski rat. Kažu Nemci – ni u Istočnoj Nemačkoj pre pada komunizma nije bilo zabrane kretanja – a sada ima. Eto.
Nešto računam, ovo je u Srbiji treća-četvrta kriza, možda i jubilarna peta. Imali smo sankcije, sećam se, čekam u redu sa malom sestrom za hleb, a čitav blokčić novčanica mi daju, za dva hleba. Miloševiću je to bilo malo, pa smo imali i bombardovanje 1999 godine. Sećam se, sirene, a kafić kod parka pun, pijemo kafu. Pa taman prođe 5. oktobar – ubistvo Premijera. Taman nekako krenusmo dalje, op, raspad Državne zajednice.
I taman se rastasmo sa Crnogorcima (nismo se ljubili) , ono – svetska ekonomska kriza. Sećam se i toga, sedimo mi u kabinetu tadašnjeg zamenika Gradonačelnika, kad na vestima, kaže Mlađan Dinkić „Jeste kriza, al je za Srbiju velika šansa , sve svetske ekonomije propale, samo Srpska napreduje…“
Jel sam zaboravio neku krizu? A da, bio je i nekakav Ptičji grip, slično su tada najavljivali „stručnjaci“ (koji su i danas isti) veliku i opštu katastrofu. Stigoše vakcine, niko se skoro nije vakcinisao, pa su bačene. U kontejner.
Nešto se mislim – šta je sledeće? Kometa? Asteroid? Ako bude nuklearni rat, ni to nama nije ništa novo – ovde je bacan osiromašeni uranijum…
A ako vanzemaljci konačno odluče da slete, ima ovde da se prvo parkiraju…
Ivan Trajković
