Rođen sam pre pedeset godina, u vremenu kada druženja nisu bila preko interneta, već kada su se deca na ulici, u parkovima, na terenima i seoskim poljanama takmičila u raznim sportovima. Svoje školske rančeve koristili smo za golove i zamišljene stative u školskom dvorištu. Kada smo bili u prvoj smeni u školi, najviše smo voleli petak posle podne i subotu ujutro, jer su to bili dani kada smo mogli da se igramo dok ne padne prvi mrak ili nas roditelji ne pozovu. Nedelja je nekako bila porodični dan, za učenje, gledanje televizije i pripreme za školu. Nikada nismo imali dobre patike, dobar fudbal, dobar teren – sve je bilo skromno. Nismo imali ni mobilne telefone ni aplikacije. Dogovarali smo se za fudbal od danas za sutra, a sutra smo čekali da dođe onaj najvažniji igrač kako bi utakmica počela. Taj najvažniji je bio onaj koji je imao loptu, i nije bilo bitno da li zna da igra ili ne – za njega je mesto u timu bilo rezervisano. Kada sam počeo da treniram fudbal sa nepunih 12 godina, znao se red: znalo se ko je igrač, a ko trener. Trenerima nije bilo teško da rade sa decom, jer su deca bila vaspitana, poslušna, vredna i odgovorna. Trenirali su oni talentovani, oni koji su pravili razliku u školi – neko na fudbalu, neko na rukometu, neko na košarci. Nije bilo bitno čiji si ni koji si, već znaš ili ne znaš, možeš li ili ne možeš. Roditelji nas nisu vozili niti vodili na treninge, nisu nam spremali opremu. Bio si primoran da se snađeš sam, da pronađeš svoje mesto u grupi i među vršnjacima. Vremenom smo svi našli svoj put – neko je postao lekar, neko profesor, neko trener – ali ono najvažnije, svi smo postali dobri ljudi. Imali smo malo, a uradili smo mnogo. Četiri decenije kasnije, u vremenu visoke tehnologije, nisam mogao ni da zamislim da će sistem vrednosti i način života, a pre svega vaspitanja, obrazovanja i socijalizacije, dotaknuti dno. Deca nemaju autoritete, nemaju idole, nemaju omiljenu knjigu, film ili seriju. Nisu srećna – postala su zavisnici društvenih mreža, rijaliti programa, robovi moderne civilizacije. Roditelji, „čast izuzecima“, ne igraju ključnu ulogu u formiranju ličnosti. A i kada igraju, rade to uglavnom na pogrešan način – ambiciozniji su od dece, od prevelike ljubavi gube realnost, nemaju percepciju mogućnosti svog deteta. Deca nisu samostalna: voze ih na treninge, do škole, na privatne časove; ukoliko nisu u mogućnosti, plaćaju im taksi. Vezuju im pertle, štite ih kada su kriva, a odgovor je uvek isti: „To je moje dete.“ Na taj način im stvaraju lažno samopouzdanje koje je kratkog daha i neće biti od velike koristi. Kod dece se stvara pritisak, a ne strast. Učimo ih da vole rezultat, a ne igru; da se takmiče, a ne da se igraju. Kada treneri izgube utakmicu, vrši se pritisak da „moraju“ da pobede. Roditelji vrše pritisak na trenere, treneri na decu – i tako u krug. Rezultati su više plod improvizacije nego kvalitetnog rada i strategije. Za rezultat su potrebne dve stvari: strpljenje i vreme. Za razvoj igrača potreban je dugoročan proces, a za sve je potrebna inteligencija udružena sa timskim radom. Relacija trener–roditelj–dete treba da funkcioniše savršeno dobro, kao švajcarski sat. Rezultati će doći pre ili kasnije, i u timskom i u individualnom radu. Dragi moji roditelji, volite svoju decu, pružite im podršku – podršku bez stresa. Dajte im krila, vetar u leđa, jer se samo predanim radom može doći do vrhunskih rezultata. U suprotnom, imaćemo masovnost i kvantitet bez kvaliteta. A kvalitet je glavni preduslov svih uspeha – bez kvaliteta nikada neće biti ni zapaženih rezultata. Danas je 26. januar – punih 17 godina od moje povrede. Uvek me obuzmu emocije i strah kada se setim te traume. Nekako imam utisak da je moj život podeljen na dva dela: do povrede i posle povrede. Summa summarum, više sam postigao za ovih 17 godina posle povrede nego za 33 godine pre nje. Pomerao sam svoje granice iz godine u godinu, išao korak dalje, radio više, nošen energijom i čeličnom voljom. Nama su to usadili u detinjstvu, a mi smo nastavili da radimo na sebi, oslobođeni svih predrasuda. Nikada nisam bio pesimista, ali sam vremenom postao umereni optimista. Iskreno se bojim za sadašnje i buduće generacije – da je njihov život bez kvalitetnog sadržaja i da kao takvi ne mogu da stvaraju bolji svet. Ja sam srećan i ispunjen, radujem se svakom novom danu i uspehu, živim život punim plućima. Hvala Svetom Savi i dragom Bogu što su mi tog hladnog ponedeljka dali još jednu šansu – šansu da živim i svoj život učinim boljim. Bog mi je zatvorio jedna vrata, a otvorio druga. Shvatio sam da je svaki novi dan nova prilika da uradimo nešto dobro, da menjamo svest i svet, da menjamo sebe. Jer život je put obaveza i odgovornosti, ali nijedna nije primarnija ni značajnija od odgovornosti koju imamo prema sebi.
Autor: Jova Ristić
