Na današnji dan pre 17 godina upokojio se Staniša Stošić. Stigla je vest da je isto danas preminuo i Obrad Stevanović, policijski general i veliki čovek.
Danas je i Svetski Dan Roma. Danas, kao i 1999. godine, nema pesme koja bolje opisuje svu ljudsku tugu, aprilsku hladnoću, promrzle jagorčevine na gudalu malog Ciganina, sitno inje i zvezde koje su se zaledile. Tog hladnog proleća 1999, strepnje su bile drugačije, al jednako teške, kao i danas, samo od drugačijeg neprijatelja. Jednako se drhtalo od tadašnje hladnoće, kao i danas, kako one stvarne, tako i od one pred kojima se zaledi glas od nemoći. Niko nije umeo da to bolje otpeva, kao topla, setna i meka duša južnjačka Stanišina. Pesma je nastala mnogo pre 1999. godine, ali je vanvremenska. Stanišu sam poslednji put videla na Vojnoj Akademiji u jesen 2002. kada je njegov rođak, a moj drug, promovisan u oficira. Mnogo godina pre, u Vrbovu, dok me majka nosila od lekara, a da joj „odmeni ruke“, našao se pokojni Stanišin otac da me ponese. Dobroćudni starac, u klašnjenim pantalonama i jeleku, nosio me negde do pola sela, jer im je tu bio put za skretanje preko reke, do njihove kuće.
Kao novinar, nekoliko godina kasnije izveštavala sam o otkrivanju spomenika Staniši u centru Vranja, kao i o rodnoj kući, koju je njegova supruga morala da proda, zbog teške finansijske situacije. Tako je zamisao da to bude muzej, otišla u nepovrat, jer niko od lokne samouprave nije imao sluha da to otkupi i preuredi. Staniša nije snimao komercijalnu muziku i bio je dosledan principima. Jedan drugi južnjak, koji je rođen malo severnije, sa Ciganima je drugovao, a jedna od devojčica njihovih, bila mu je večna muza. Bio je to veliki Toma Zdravković. Na ovaj datum u večnost je otišao i general Obrad Stevanović, takođe jedna duša posebna.
Аutorka je posvetu teksta objasnila upravo Tominim stihovima „Za sve kojih više nema, i za ono čega neće biti“.
