Dobar čovek Gagi

2188

Mnogo je heroja među nama koji ostanu nepoznati. Njima se ne posvećuju naslovne strane, nema vesti o delima koja čine, a kada odu sa ovog sveta, učine to tiho i nenametljivo, kako su i živeli.
Tokom migrantske krize koja je dotakla i Srbiju 2015.godine, a zahvaljujući kojoj sam dobila priliku da,radeći za veliku međunarodnu organizaciju, postanem svedok i učesnik istorijskih dešavanja, srela sam i upoznala mnogo takvih heroja. Počev od dece koja su po kiši i snegu, kroz šume i neutabane staze hiljadama kilometara pratile stope svojih roditelja na putu ka boljem životu, preko staraca i starica koji su hitali da se susretnu sa decom odavno otišlom u beli svet, ne da bi tamo živeli, već umrli među svojima, pa do onih junaka koji su ih u Srbiji dočekivali, pružali im ruku prijateljstva i podrške, pokazujući lice svoje zemlje i svog naroda u najboljem mogućem svetlu. Heroji koji su radili po dvadeset sati
dnevno, ne bi li olakšali nečiju muku, uzeli jedan njen deo na sebe, za osmeh i hvala, jer, sevap je.

Teško je, skoro pa nemoguće, ljudima koji nisu bili deo humanitarnog odgovora države Srbije na migrantsku krizu, objasniti kakav je to svet u svetu. Kako se nesvesno, a brzo vežeš za kolege, sapu(a)tnike, kako jedni drugima čuvate leđa, mentalno zdravlje, kako se hrabrite i podižete one koji od umora ili tuge, ponekad padnu, kako se smejete stvarima koje drugi ne razumeju, kako osmislite i sopstveni jezik, kako se menjate i kako rastete dok vreme prolazi, a posao ne postaje lakši, naprotiv, sve je teže, ali odustajanja nema. „Navuče se čovek na ovo, kao na rat“, stalno iznova citiram svog kolegu, ali ratovi
ostavljaju ožiljke i traume, kao i što rađaju prijateljstva za ceo život. Mnogo važnih ljudi sam upoznala za ove godine rada na terenu, u prihvatnim centrima za migrante. Šefove misija, ambasadore, donatore, ministre, savetnike, političare svih vrsta, generale…Svaka čast na doprinosu koji su, svako u svojoj oblasti, davali kako bi Srbija dostojanstveno i bez problema iznela breme kontrolisanja migrantskog toka na svojoj teritoriji.

Ali kada taj važni svet ode sa terena, ostanu mali ljudi da njihova očekivanja prevedu
u akciju, u dobra dela, u život. Jedan od tih malih ljudi, bio je Gagi. Čika Gagi, kome od prvog dana na poslu u oktobru 2015.godine do njegovog poslednjeg dana, nisam znala kako da se obratim. Gagi, čika Gagi, Gagiša, Vi, ti…konfuzija. O njemu nisam znala skoro pa ništa. Iz Preševa, to sigurno, datum rođenja ni sam nije znao jer ga roditelji nisu prijavili na vreme, troje dece izrodio i to je sve. Bio je prvi koji je otvorio kapiju nekadašnje Duvanske stanice u Preševu, zaraslu u korov kroz godine mirovanja. Bio je tu sve vreme dok je ta ruševina postajala najmoderniji centar za migrante na balkanskoj migrantskoj ruti, jer je znao svaki ćošak i senku, svaki kamen, ključ za svaku bravu.

Dočekivao je i ispraćao delegacije, kuvao kafu, pomerao paravane s mesta na mesto, raznosio krevete i dušeke, radio sve i svašta, bio koristan. Izmislio je Gagi i svoj pozdrav, pesnica o pesnicu, mnogo pre Korone. Uvek u pokretu, nečujan, opeglan, u košulji beloj kao sneg i cipelama koje od čistoće sjaje. Mršav, uspravan i sed, dobri duh i legenda Prihvatnog centra u Preševu.

Previše dostojanstven da bih rekla maskota. Kažu da sva velika prijateljstva počinju velikim svađama, a tako je bilo i sa nama. Zimska noć u martu 2016.godine. Šuška se o zatvaranju balkanske rute, svi uzmuvani, nervozni, svake večeri ispraćamo velike grupe migranata na
voz ka severu. Instrukcije pretpostavljenih se menjaju iz časa u čas. Tako je bilo i te noći kada je Gagi dobio hitnu naredbu da gomilu kreveta prebaci iz jedne spavaonice u drugu. On jedan, mnogo posla, uleteo je unezveren u moju kancelariju i krenuo da viče na muškarce da krenu za njim i pomognu. Ja, mali doberman, čuvar svog tima, skočila sam odmah, spremna da se svađam. „Ne možete nogom da otvarate vrata, ne možete da vičete na moje ljude, ja kod Vas prvo pokucam…i sl.“.

Sećam se njegovih iskolačenih očiju i neverice u njima. Da se nije pojavio drugi kolega, koordinator Centra, garantujem da bismo se potukli. Posle sam shvatila i zašto: dva lava u horoskopu, pa ko će pre i više da se dokaže, ja pred timom, on pred šefovima. Sećam se da sam drhtala kao prut kada je otišao, na ivici suza, besna i prestravljena. Prvi i jedini put sam pisala pritužbu na rad kolege, na Gagija. Sa sve svedocima. Od te noći, pa narednih šest meseci, ignorisali smo se na svakom koraku. U širokom luku zaobilazili situacije u
kojima smo mogli da se sretnemo i sarađujemo. On se drznuo da viče na mene, ja se usudila da kažem ne na njegovu naredbu, preveliki egoi nam nisu dozvolili da sednemo, popričamo i jedno drugom kažemo „izvini“. Kao svađa oca i ćerke, jer smo po razlici u godinama,mogli da budemo i to. Kako smo prestali da pričamo, tako smo ponovo i počeli. Trebali su mi neki paravani za aktivnost tog dana i svi su me uputili na Gagija. Ili on, ili niko. Verovatno je i kolegama dojadilo da nas gledaju dok se ponašamo kao uvređena deca. Otišla sam do njega, učtivo ga zamolila za pomoć i, zle čini su se raspršile. Kao da je
samo to i čekao. „Naravno Micke“, rekao je, „pođi sa mnom da izabereš koji ti najviše odgovaraju, a ja ću da organizujem da ti ih prenesu“. Od tog dana, postali smo drugari. Voleo je ljude, najviše one koji su  kod drugih izazivali zbunjenost i podozrenje, jer Gagi je umeo sa svakim. Da skuva najbolju kafu, da tiho sluša omiljenu radio-stanicu i da se naljuti kada mu je mlađe kolege, u šali, promene. Da viče na decu koja se penju na drvo i beru jabuke, ko će da im misli da li će da polome noge ili ruke ako padnu.

Kada je Prihvatni centar u Preševu zatvoren, prebacili su ga rade u drugi centar, do penzije. Dugo se nismo sretali, ali znala sam da radi i da broji sitno do penzionerskih dana. Kada su ga, nakon ponovnog aktiviranja centra u Preševu vratili da radi na mestu koje je toliko voleo, verujem da njegovoj radosti nije bilo kraja. Koliko smo se samo obradovali jedno drugom, kada smo se, u sred vanrednog stanjaizazvanog pandemijom virusa Covid-19, ponovo sreli u Preševu. Umesto tradicionalnog pozdrava pesnicom, dobila sam zagrljaj. I milion pitanja. Od toga „kako ti je malecka“ do toga kako da uplati pomoć za akciju podrške Kovid sistemu u Vranju, koja je tih dana bila u punom jeku. Ispričali se, ali nismo
popili kafu koju se ponudio da skuva, jer sam žurila. „Drugi put kada se nađemo ovde“, obećala sam.

Sad mi je žao, jer znam da je nećemo popiti. Pričali su da je, kada je otvorio kapiju Duvanske stanice u Preševu da primi prve migrante, rekao: „ja ću biti onaj koji će je zatvoriti“. Deset meseci pre penzije, stajao je na toj istoj kapiji i ispraćao kolege koje su kretale na neku proslavu firme u Beogradu. Poželeo im srećan put, zatvorio kapiju, pao pored nje i umro.

Dobri čovek Gagi. Dobri duh i legenda Prihvatnog centra u Preševu. Čovek koji je voleo ljude. Zato je,kažu, i sahrana bila takva da je Preševo ne pamti. Ja nisam otišla. Želim da ga pamtim u beloj košulji, nalickanog, nasmejanog. I, kao što rekoh u svom statusu
na FB: gubiti ljude, na to sam navikla, ali ljude ni po čemu mi slične, a srcu prirasle, na to nikad neću.

Počivaj u miru, dobri čoveče Gagi.

Autorka: Milica Anđelković – Jovanović