Dve decenije pratim aktivizam u Vranju, onaj sa humanitarnom zaleđinom malo kraće, ali
dovoljno da se nagledam svega. Hvala životu na prilikama da vidim šta aktivizam znači i širom Srbije, Evrope i sveta, a hvala tati i mami i komšiluku i familiji i učiteljici i profesorima sa fakulteta i šefovima, što su me naučili da razlikujem dobro od zloga, iskreno od lažnoga, činjenice od fikcije i ljubav od interesa.
Zato sam i ušla u priču zvanu Ženski solidarni front (ŽSF), i u nju uložila svoje resurse: znanje, iskustvo, vreme i novac. Jer, da biste svojim aktivnim delovanjem mogli da menjate stvari na bolje (definiciju aktivizma možete naći na Wikipediji), prvo treba da znate zašto i kako.
Politički kontekst, načine funkcionisanja institucija, mentalitet ljudi, veštine komunikacije, lokalni dijalekat ali i srpski jezik tečno (sa sve pravilima gramatike i pravopisa), dok je poznavanje stranog jezika prednost.
Drugo, iskustvo znači da ste i pre konkretnog aktivizma, ostvarili neke rezultate u toj oblasti: razvijali i pisali projekte, planirali i realizovali inicijative, upoznavali ljude, razmenjivali mišljenja sa pametnijima, učili na greškama i doživljavali neuspehe, ali i momente čiste slave.
Treće, vreme znači da nakon osam sati posla od koga živite, ne odete kući da se igrate sa detetom i gledate Fox Crime iz kreveta, već sa istomišljenicima razglabate o načinima kako da taj grad u kome živite učinite boljim mestom, pazi sad, za život SVIH LJUDI.
Najzad, Ženski solidarni front je neformalna grupa, što znači da nemamo nikakve formalne organe upravljanja i odlučivanja, nemamo ni račun za prikupljanje fondova, već se sve što radimo zasniva na volonterskom radu, neformalnim dogovorima, dobroj nameri i poverenju.
Zato je i energija neverovatna, pa trošenje sopstvenog novca za ovo ili ono što fali, ide nekako lako. Takođe, sitni znaci pažnje ljudima sa kojima delite sve gore navedeno, koštaju, ali osmeh i zagrljaj koji dobijete kada prijateljici iz Fronta na humanitarnom bazaru kupite šešir, njihova vrednost je neprocenjiva. Toliko o Ženskom solidarnom frontu.
Delanjem žena i uz podršku muškaraca, institucija, firmi, Grada, od godine korone i juna 2020. godine, do danas, ŽSF je stekao ime, ugled, kredibilitet, a dobili smo i neke tamo nagrade („Pokretači promene“ za 2021. godinu, nagrada za najbolju akciju u Srbiji, a zasluženu organizovanjem humanitarne akcije za prikupljanje sredstava za podršku deci koja su ostala bez roditelja usled posledica virusa, dodeljenu od strane USAID-a i Beogradske otvorene škole), i ostavili vidljive tragove postojanja i rada: mural Diane Budisavljević u centru Vranja, čime smo postali prvi grad u Srbiji koji je javno odao priznanje ovoj heroini čovečanstva.
Taj kredibilitet je omogućio da nas prepoznaju i ruku saradnje i prijateljstva pruže i neke humanitarne gromade (u nedostatku bolje reči), kakve su Joca Ristić i njegovi dečaci iz „Prestiža“. Pa onda ljudske i sportske gromade kakav je Igor Stojanović – Žike, prepoznatljivo lice udruženja „Borino i evropsko Vranje – BEV“. Pa borci nad borcima iz „Društva onkoloških pacijenata“.
Onda i prekaljeni pregaoci u civilnom sektoru kakvo je udruženje „Roditeljstvo plus“. Najzad, meni posebno drago, ruku saradnje pružila je i Eparhija vranjska, potvrđujući time ulogu koju crkva u društvu treba da ima, a to je da uvek stane uz svoj narod i radi za njegovo dobro.
Sve nas je u jedan Građanski (ili Narodni, kako je kome drago) solidarni front, okupila borba za život. Krenulo je od Nadice Stošić i pedeset hiljada evra potrebnih za njenu šansu da živi. Ubrzo, ista muka je snašla Adrijanu Simeonovu (rođenu Damnjanović) i Snežanu Stanković, čije šanse koštaju zajedno još sto hiljada evra. Sto pedeset hiljada evra za živote naše tri Vranjanke. Mnogo je, kume, rekao bi svako.
Mnogo je bilo i našem novorođenom frontu, a onda se desilo šta? Organizovali smo prvu akciju za „Naše tri“ i prikupili prvih hiljadu evra, uz pomoć naših sugrađana i sugrađanki. Ostalo je istorija. Nikada se nismo dogovorili da ćemo se boriti sa naše tri i zajedno sa njima, dok se ne prikupe sva potrebna sredstva. Iz prostog razloga što ćemo se boriti i nakon toga, za neke druge naše ljude, ali i za nas same. Ali ne za novac i materijalne privilegije, već za duše. Za osećaj sreće i ispunjenosti i blagoslova koji osetimo svaki put kada nova suma legne na račune za lečenje, ali i kada nam priđu i podršku pruže i neki veliki: Marčelo, Željko Rebrača, Marko Somborac, Veran Matić, FK Crvena Zvezda i FK Partizan, Milan Vasić, Princ od Vranje, Branislav Janković, Kreativni centar…najaktuelnije i Nikola Rokvić.
Mladića ne poznajem niti sam upoznata sa opusom njegovog stvaralaštva, ali sam vest da će bez honorara održati humanitarni koncert za naše tri, primila sa ushićenjem deteta. Koncert u porti Saborne crkve u Vranju planiran je za 20.april, u nedelji nakon najradosnijeg hrišćanskog praznika koji slavi pobedu života nad smrti, pobedu dobra nad zlom, pobedu ljubavi nad mržnjom i progonom.
Može li simboličnije, molim lepo? Ali, kako su iskušenja pred velike stvari najveća, mrak pred zoru najveći i stradanja pred vaskrsnuće najstrašnija, tako su i prepreke na našem putu humanosti bile očekivana stvar. Nikakav grom i pakao se, kako kaže predanje, nisu obrušili na nas. Usudili su se to neki mali ljudi velikih ambicija, a sumnjivih kvaliteta i kapaciteta, koji bi da nastave da profitiraju na tuđoj nesreći, pozivajući se na Boga i Njegove anđele, na milosrđe i dobrotu, do mere kad njihova patetika postaje nepristojna. Traje to neko vreme.
Živimo u malom gradu, u voljenoj kasabi, gde ništa ne ostaje sakriveno. Pa ni to da nema nikakvih javnih izveštaja o sredstvima prikupljenim brojnim bogougodnim akcijama, o nedozvoljenom snimanju u prostorijama udruženja, o uplatama koje su legale na privatan račun dok neko nije ukazao na to, o kićenju tuđim perjem, o pojavljivanju na stranicama tabloida u ulozi nasilnika i sl.
Niko od nas se time nije bavio. Neka inspekcije i ostale institucije pravne države Srbije rade svoj posao. Mi ćemo se baviti onim što najbolje znamo, a to je da budemo jedinstveni na putu koji smo izabrali, različiti kao Doroti, Strašilo, Lav i Limenko na putu ka zemlji Oz, ali povezani nitima ljubavi, tolerancije, međusobnog razumevanja i poštovanja.
Da, koncert Nikole Rokvića treba da bude održan u porti Sabornog hrama, jer crkva je mesto susreta i zajedništva. I, da, ovaj dobri čovek koji je izabrao da, sa svojom ekipom spava u manastiru, a ne u luksuznom hotelu, treba da pusti svoj lepi glas na otvorenom, da se čuje do neba. A mi, mali ljudi iz siromašnog grada, sa srcima velikim i otvorenim, treba da budemo zajedno na tom koncertu, ruku pod ruku, sveštenici, fudbaleri, novinari, lekari, humanitarni radnici, profesori, roditelji, domaćice i domaćini, svi mi za njihova tri života.
Razumeće Gospod tu pesmu ljubavi, jer On je ljubav. I Vranje, onako kako ga ja vidim, Vranje je ljubav takođe. Pozivam sve koji u akcijama našeg Građanskog / Narodnog solidarnog fronta vide išta nedolično, sramno, nepristojno ili prljavo, stanu ispred mene i argumentima me ubede u to. U suprotnom, neka se sakriju u rupe iz kojih su izmileli i čekaju neko novo proleće. Zato što sam danas, na putu do posla od koga živim, po prvi put ove godine videla rode.
Vratile su se da mi kažu kako će sve biti dobro, dok god budem koračala stazom iskrenosti, dobrih namera i čovekoljublja, zagrljena sa ljudima koje sam upoznala i zavolela na tom putu.
