– Novinaru, da ti se žalim – zaustavi me komšija na ulici.
– Na koga? Vlast? Malu penziju?
– Na sebe – odbrusi jasno i glasno.
– Ne razumem. Kako da se žališ „na sebe“?
– Lepo, na sebe da se žalim!
– Hmmm – odgovorih mu i zavrteh glavom.
– Da te ne mučim, da ti objasnim?
– Slušam – rekoh s nestrpljenjem.
– Vidiš, imam komšiju s kojim sam išao u školu. On nije bio loš đak, nego i više od toga. Čista nula.
– I ti si zbog toga ljut na sebe – prekinuh ga.
– Ma, ne… strpi se malo – pribra se moj komšija i nastavi.
– Terao me je redovno da mu dam da prepiše domaći zadatak. Da mu šapućem dok odgovara. Da mu bacim na ceduljici urađen zadatak iz matematike.
– Kako te „terao“? – upitah.
– Pa, lepo, terao. Nisam smeo da mu kažem da neću ili ne mogu. Bio je sklon da se potuče dok kažeš „jedan“.
– IiiI?
– Sreća moja, posle druge godine isteraše ga iz škole.
– Super. I treba tako – uteših ga.
– Treba – klimnu on glavom.
– Dobro, dobro, dobro, nego zašto bi se ti zbog toga žalio na sebe?
– Eeee, taj moj komšija je danas predsednik Mesne zajednice, šef partije,Bog i batina u selu.
– Kako? Ko ga je izabrao? Kakve to veze sada ima s tobom?
– Ko ga je izabrao? Izabrao se sam. Izabrali ga oni njegovi. Oni što su kao i on. Lopurde i probisveti.
– Moooliiim te komšija, skrati … – rekoh, pošto su mi takve priče dobro poznate.
– Hoću. Završavam“ – reče i nastavi da klima glavom. Danas me taj moj komšija tera da mu budem podrška u svemu.
– Kako? Kakva podrška? Na šta te tera?
– Evo, kada su izbori, tera me da mu pravim spisak sigurnih glasača, da ih obiđem po dva-tri puta, da ih podsetim za koga da glasaju, i da uvek znam šta ko o njemu priča u selu.
– I ti to radiš? – zapitah začuđeno.
– Moram! Sila Boga ne moli. Eto, zato se žalim na sebe, jer kada je trebalo da mu pre dve-tri godine kažem ne, ja nisam imao m…
– I dokle ćeš tako – upitah pomalo drsko pokazujući mu da mi ga nije žao.
– Kasno mi je došla pamet iz dupeta u glavu, pa tek sada vidim gde sam grešio sve ove godine. Zato se žalim na sebe.
– Slušaj, tebi je istekao rok trajanja. Zato, sve ovo što si ispričao meni, da ispričaš svojoj deci, kako ona ne bi nastavila ovde gde si ti stao.
R. Irić