„Kurve, pare i droga, ne znam šta ću bez toga, tura prva, druga, treća, brate, pijem kô stoka. Sve mi bivše žene kažu da sam pukô, kad bi znale mile koliko sam vukô. Puna para tuš kabina, izdepilirana nektarina“
Navedeni tekstovi predstavljaju primer nekih od najslušanijih pesama među mladima u 2022.godini. Da se primetiti da ovi stihovi, kao i skoro sve ostale pesme, pevaju o noćnim provodima, alkoholu, drogama i novcu, provlačeći i seksualizujući i žensko telo kroz tekst, ali i spotove, u kojima se vide gotovo gole devojke, sve savršeno građene i fizički iste. Očigledno je da sve te pesme, šalju neverovatan broj loših poruka svojim slušaocima, nameću im pogrešne uzore i izvrću njihovu percepciju, a opet su neverovatno popularne iz čega lako možemo zaključiti da nije lako biti mlada osoba u ovom društvu i odoleti svim izazovima koje nosi primarna čovekova potreba za pripadanje grupi…grupi koja kao svoje primarne ideale ističe upravo vrednosti ovih pesama. Ne kažu za džabe „ono si šta slušas“.
Kako smo, kao društvo, uspeli da toliko negativno evoluiramo, od, muzički gledano, zlatnih 70 – tih i 80- tih, koje su se istakle svojim rok i metal pesmama, ali i baladama koje slave ljubav, do ovih pesama kojima je, gotovo nemoguće naći tačan žanr? Da li je ovo samo još jedna u nizu bolest društva koju donosi moderno doba?
Jedan od korena problema leži u plasiranju pogrešnih sadržaja mladima kroz medije. Dobar deo mladih nema predstavu o tome ko su Slash, Kurt Cobain, John Bon Jovie, ali zato znaju o najnovijem pobedniku zadruge, o drami oko pesme između Seke Aleksić i Milice Pavlović, ali i o tome koju drogu je poslednju konzumirao Rasta…jer to su informacije koje su nam dostupne u bilo kom trenutku, na televizoru, u medijima ili pak na društvenim mrežama. To su upravo prvi toksini koji podstiču ovakvo ponašanje i otvaraju put ovakvoj muzici.
Drugi veliki problem jeste nedostatak sadržaja za mlade u manjim sredinama. U Beogradu, kao našoj metropoli, dostupne su sve vrste sadržaja, od velikih studentskih rok žurki, preko manifestacija poput BeerFest-a, pa do raznih tribina koje pričaju o kulturi, muzici i pravim idolima. Dok u Vranju, kao malom mestu, toga nema. Poznato je da se u malim mestima svi trude da liče jedni na druge, pa tako, ako većina sluša „muziku bez žanra“, takav sadržaj ćemo da nudimo i svi ćemo slepo to da pratimo. Ovde se ljudi plaše da budu različiti. Ako odstupaš od kalupa, malo društvo te ne voli.
Slušas rock „kakav si ti narkoman“. Ne pratiš neki od brojnih rijaliti programa -„Bljak, nemamo o čemu da pričamo“;
Da li je ovakva muzika, nametnula ovakva razmišljanja ili je ona proistekla iz ovakvih stavova, ostaje misterija. Ono sto je izvesno jeste da naše društvo, naročito mladi, treba da rade na detoksikaciji društva, jer ovakvo društvo nije mesto za nas…
Anđa Stanojković
