Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu koja i dalje ima parametar „potrošačke korpe“. Izum komunistčkih vlasti u raznim zemljama 70 ih i 80 ih godina prošlog veka, ovaj prosek je trebao da radnom narodu i proleterijatu pokaže i dokaže kako (relativno) dobro živi.
Da ne ponavljam ovde mantru o „kupusu, mesu i sarmi“, a kako smo u 21 veku – pogledajmo egzaktne brojeve.
Kako piše portal „Kamatica“, minimalna potrošačka korpa u Srbiji je 36.000 dinara, a ona prava (realna) je nekih 74.000. Čak i da uzmemo tvrdnje ZZS da je prosečna plata u Srbiji nekih 50ak hiljada dinara, ogromno je pitanje – koliko porodica može priuštiti i minimalnu, a i maksimalnu potrošačku korpu.
Odeća, obuća, tehnika, letovanje, ekskurzije – sve to spada u prosečnu korpu. Da ne pominjemo „luksuz“ kao što je automobil, usluge kozmetičara, zimovanja… Da – zaboravih lekove i zdravstvene usluge.
Ako nemate prosečnu platu, pa puta (barem) dva za jednu četvoročlanu porodicu – verovatno nemate ni tu „potrošačku korpu“. Kada na svu ovu računicu dodamo i prosečne penzije, koje takođe retko ko prima, prosto čoveku dođe žao domaćih trgovaca. A trgovci ko trgovci, muče se i preživljavaju sa maržama od 20 do 50 odsto, na sve proizvode.
I za kraj ni autor ovog teksta nema primanja za tu korpu. Za dve „potrošačke kese“ možda.
Ivan Trajković
