Boban Trajković je sarač, zanatlija koji izrađuje predmete od kože, pre svega sedla, opasače, futrole za vatreno oružije, bičeve i no čanike. Danas je sarački zanat jako redak i čini se da izumire usled razvoja industrijske proizvodnje koja u potpunosti zamenjuje potrebe nekad neophodnih saračkih radionica.
Boban je rođen u Prištini, kao dete se odselio u Bešku, a 2011. ljubav ga je dovela u Vranje. Ističe da je bajker i da je zahvaljujući tome ovim zanatom počeo da se bavi spontano. Njegova kožna torba, bisage, se rašila i on je odneo kod prijatelja obućara da je ušije. Usled mnogo posla, obućar to nije stigao i dao mu je savet da može zašiti sam. Kupio mu je iglu i konac i objasnio kako da uradi sam. Bobanu je trebalo više vremena da ušije bisage, ali je shvatio da bi mogao da se bavi ovim zanatom. Na internetu je istraživao načine izrade, naručio je alate i krenuo da pravi svoje predmete od kože. Usavršavao se i na kraju počeo da stvara prava „umetnička dela“.
Ovaj vrsni zanatlija izrađuje široku lepezu proizvoda, novčanike, futrole za telefone i noževe, kaiševe, remenike, priveske za ključeve. Za izradu ovih predmeta od alata koristi igle, konce, noževe, kalupe, šila. Od ostalih alata koristi veliku ploču za koju kaže da mu je uspomena sa gradskog šetališta, i brojne predmete druge namene koje je dovitljivošću iskoristio u svom radu.
Koža je jedan od najstarijih materijala koje su ljudi koristili. Ne vodim se perfekcionizmom i komercijalizmom, sve radim ručno, od krojenja, sečenja, šivenja, od ideje do gotovog proizvoda – navodi Boban.
Za izradu jednog novčanika mu treba oko 20 sati rada. Proizvodi su kvalitetni i dugotrajni. On koristi debelu kožu kojoj ne treba nikakva potpora, a taj trud i kvalitet koštaju.
U radu je potrebno mnogo vremena, strpljenja i posvećenosti. Zbog toga su proizvodi za ljude sa našeg podneblja skupi, a oni imućniji pre daju novac za brend nego za pravi kvalitet. Zato je prostor za prodaju sužen i radim po porudžbini – kaže sagovornik o plasiranju svojih proizvoda.
Često učestvuje u humanitarnim akcijama i radi na novčaniku koji priprema za predstojeću
humanitarnu nagradnu igru. Njegovi radovi se nalaze kod patrijarha, predsednika države,izrađivao je i predmete za crkvu.
U svaki napravljeni novčanik stavi dolar zbog dobre sreće i ističe da mu je jedan od najboljih komada novčanik sa slikom konja za koji kaže da je vrlo ozbiljan komad iz jedne male neozbiljne radionice. Na kraju navodi da u ovom zanatu nema velikog finansijskog dobitka, ali ima osećaja zadovoljstva jer si usrećio nekog.
