Novinarstvom se profesionalno bavim od 1. jula 1974. godine. Danas, posle više od 50 godina rada u pisanim i elektronskim medijima i objavljenih nekoliko hiljada naslova, teška srca, prvi put pišem i potpisujem jedno otvoreno pismo.
Ponavljam – prvi put!
Zašto? Iz KOO tele – institucije kojoj se obraćam, naterali su me da pred očima javnosti, prvi put kažem ono što nikada nisam i ne bih uradio i pored materijalnih
dokaza koje posedujem.
Zašto baš otvoreno pismo? U utorak, ovaj poslednji (16. decembra), u Bujanovcu je održana svečanost povodom 25. godina od formiranja Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđu.
Na svečanosti je bilo preko 150 zvanica: najviši funkcioneri KOO tela od njegovog formiranja, današnji aktuelni zvaničnici ovog tela Vlade Srbije, sve lokalne javne ličnosti i brojne novinarske ekipe.
Ja nisam bio pozvan na ovu godišnjicu, jer je po nečijem naređenju, neki činovnik Službe KOO tela, u medija listi – precrtao moje ime.
Mislim da su „razlozi“ ovakvog čina jako zanimljivi, pa zato želim da ih pobrojim i stavim na uvid javnosti.
Od 1988. godine i početka rata na Kosovu, potom brojnih incidenata u Bujanovcu i Preševu, pa oružanog sukoba koji je okončan 31. maja 2001. godine, i brojnih incidenata u Kopnenoj zoni bezbednosti, koji su trajali do kraja 2004. godine:
1. Radio sam za sledeće medije: FoNet, Radio B92, list Kurir, ANEM, Radio Slobodnu Evropu, Frans pres, Rojters i Asošijeted pres.
2. Za tih sedam godina (početak 1988. – kraj 2004) objavio sam oko 3.000 naslova u pisanim i elektronskim medijima.
3. Za sedam meseci oružanog sukoba (novembar 2000 – kraj maja 2001) objavio sam preko 600 izveštaja, od kojih su polovina bili tonski.
4. Za taj period posedujem i danas materijalne dokaze – dnevnike honorara za svaki medij posebno.
5. Jedini sam srpski novinar koji je dva puta samovoljno boravio u Kopnenoj zoni bezbednosti, koju su pod svojom komandom držali naoružani Albanci,
i otuda doneo aktuelne informacije.
6. S predsednikom, rukovodstvom i službom KOO tela, sve vreme sam imao više nego dobru saradnju.
7. Od 19. decembra i otvaranja Press centra Vlade Srbije u Bujanovcu, pa do sredine 2001. godine, skoro da sam bio inventar te institucije.
8. Juna 2001. godine, za moj angažman tokom sukoba na jugu Srbije, dobio sam Nagradu „Stanislav Marinković“ lista Danas – najviše priznanje u srpskom novinarstvu.
9. U izdanju Novina „Vranjske“ 2006. godine, objavio sam knjigu „Jug Srbije posle 200 ratnih dana“, čija je tema vraćanje mira na prostore dojučerašnjeg sukoba.
10. Pošto sam, od jula 2021. do jula 2022. godine, u dva vranjska, jednom bujanovačkom (na albanskom jeziku) i jednom iz Niša, objavio feljton u 60 nastavaka pod zajedničkim nazivom „Jedna srpsko-albanska priča“.
11. Napokon, sada vršim poslednje pripreme da ovaj feljton pretvorim u knjigu koja će biti štampana krajem maja sledeće godine, na 25-u godišnjicu mira na jugu Srbije. Usput – ponudiću KOO telu da bude njen izdavač.
Zašto sve ovo, ovako taksativno i dokumentovano, priznajem – čak i malo narcisoidno?
Vandali ove ujdurme naneli su mi bol, jer su mi uskratili mogućnost da se, posle toliko godina, vidim s brojnim akterima iz vremena krize na jugu Srbije.
Šta god da je razlog ovakvom postupku: opšta načela aktuelne vlasti, politički revanšizam, zle namere, nečija sujeta, neupućenost, neznanje … zlobnici su ostvarili svoj prljavi cilj koji se ne može i ne sme oprostiti.
A ovo otvoreno pismo je moja profesionalna obaveza i izvinjenje javnosti zašto ovoga puta nisam išao u susret jednoj informaciji od javnog interesa.
Radoman Irić
