Bilo jednom … je početak skoro svih bajki koje smo čitali u detinjstvu i koje su nas obeležile za ceo život.
I kao što u bajkama uvek biva, bez obzira šta god da se dešava u sredini i koliko god to bilo mučno, teško i za malo pogubno, na kraju nas uvek dočeka srećan kraj i mi mirni i spokojni odemo na spavanje.
Verovatno otud imamo ta prevelika očekivanja i žudno u realnom životu, krivo oblikovani tokom odrastanja priželjkujemo i sanjamo happy end-ove, čak i onda kada jasno vidimo da su nemogući, a tako je malo potrebno da ih bude …
Elem, bila sam jutros do Lidla i nisam mogla da se ne setim tih “obronaka”, livada i drveća duž gradske reke u celom tom potezu, gde se sada nalaze naselje Ledena stena, srednje škole: Ekonomsko-trgovinska, Medicinska, Hemijska, Zona, razne perionice, Vatrogasni dom, tržni centri i marketi.
U moje vreme, u vreme mog detinjstva bio je to naš Misisipi, tu smo zajedno sa Tom Sojerom, Haklberi Finom, Beki (Rebeka) Tačerovom u mislima oživljavali brojne avanture nenadmašnog proznog dela Marka Tvena: verali se po drveću, prelazili “nabujali Misisipi” i tačno znali gde je to jedino i moguće a da nas “smrtonosni brzaci” ne odnesu.
Bila je to za nas prava divljina, a tu nedaleko, nadomak od naših kuća gde smo na miru mogli da se “plašimo” imaginarne potere Indijanca Džoa i nigde, ama baš nigde nije bilo niti jednog papirića, niti jedne bačene boce, nikakvog smeća, nikakve deponije … Krili smo od roditelja da idemo u “našu divljinu”, uživali u izmišljenim pustolovinama i netaknutom zelenilu, brali zelene šljive a posle bolovali od povraćanja i opet bili srećni …
Toga više nema, konzumerizam, gubitak svesti o očuvanju životne sredine napravio je da sada na tom prostoru u divnom gradu pod Pržarom imamo odbačene račune iz Lidla, brojne mini deponije i možda bi bilo korisno da duž tog puta koji vodi ka Zoni ima mnogo korpi za otpatke, možda će i pomoći, ali mislim da mi ljudi koji živimo u ovom gradu ne smemo da zatvaramo oči nad pojedincima koji se ponašaju tako kako se ponašaju, jer odgovorno tvrdim: Vranje mog detinjstva je bilo čistije i ne dam da mi ga prljaju.
Pozivam sve Vranjance da jednostavno kad vide da neko negde nešto baca, prlja, pa makar to bio račun ili drška od sladoleda, jasno i glasno kaže: nemoj to da radiš, podigni to, da fotografiše, da objavi i da se te osobe kazne.
Koliko god da smo kao pojedinci mali i sićušni u ovom ogromnom univerzumu naša snaga je ogromna: mi smo ti koji pokrećemo svet i mi smo ti koji možemo da ga učinimo boljim, da bajka o mom gradu ipak zasluženo dobije svoj srećan kraj jer u njemu žive najbolji ljudi na svetu.
