Savet bezbednosti (SB) Ujedinjenih nacija krajem maja 1992. godine, ocenio je da je SR Jugoslavija neposredno umešana u ratove u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Zato je Rezolucijom 757. od 30. maja 1992. godine, međunarodna zajednica uvela sankcije Srbiji i Crnoj Gori. Po svom karakteru i dimenzijama bile su to najteže kaznene mere koje su Ujedinjene nacije ikada u svojoj istoriji preduzele protiv jedne suverene zemlje, jer su podrazumevale potpun međunarodni ekonomski embargo SR Jugoslavije.
Uvedene su 30. maja 1992. godine, neposredno po početku srpske opsade Sarajeva i dan pre prvih višestranačkih lokalnih izbora u Srbiji, a ukinute Dejtonskim sporazumom 14. decembra 1995. godine, kojim je zaustavljen rat u Bosni i Hercegovini.
Sankcije su imale razoran efekat na život građana, privredu i ekonomiju, pa su i zapamćene po drastičnom padu životnog standarda i nestašicama osnovnih životnih namirnica, lekova i energenata. Onda su na scenu stupili bonovi za bršno, hleb, ulje, so, šećer, deterdžent, benzin… ! Ovakva situacija je dovela do drastičnog porasta šverca, kriminala i korupcije.
Suprotno očekivanjima ključnih aktera međunarodne zajednice, sankcije su samo kod građana učvrstile režim i vladavinu Slobodana Miloševića. On i njegovi najbliži saradnici profitirali su na najunosnijim poslovima – švercu nafte i cigareta. Kao i uvek u sličnim situacija, najveći teret sankcija prevalio se na leđa i novčanike građana Srbije.
Inflacija 300% na sat – to svet ne pamti
Samo deset dana posle izbora, dakle 1. januara 1993. godine, naše vlasti su, nekoliko puta, svoje građane „častile“ serijom novčanica sa najvećim brojem nula u istoriji naše i svetske monetarne politike. Prethodnih godina, a pogotovo 1993. inflacija je iz dana u dan, iz sata u sat rasla takvom galopirajućom brzinom da je ekspresno prešla u hiperinflaciju. Cene proizvoda te godine su rasle 300% na sata, što je do danas ostalo nezabeleženu u svetu.
Tadašnje stanje u zemlji najbolje ilustruje nekoliko rečenica studentskog Web servisa i časopisa „KapitalMagazin“ iz Niša:
„Uprkos preduzetim merama, proizvodnja je stalno opadala, a cene su sve brže rasle. Zbog hiperinflacije i bezvrednog novca koji je iz dana u dan i iz sata u sat opadao, štampali su se bonovi za hleb, mleko, benzin itd. Inflacija u SR Jugoslaviji iznosila je čak 19.810,2 %. Cene su se udvostručavale svakih 16 sati. U tom periodu nemačka marka je postala nezvanično sredstvo plaćanja. Pojedinci su za platu mogli da kupe samo dve marke. Pakla cigara koštala je pre podne 1.000.000.000 dinara, a već uveče bi njihova cena bila dvostruko veća. Statističari su zabeležili da je običan koverat u decembru 1993. koštao 3,5 milijardi dinara. Prodavnice su bile prazne: za teglu krastavaca trebalo je izdvojiti 2.100, a za dva litra mleka ili 200 grama senfa čak 500 milijardi dinara“.
Te inflatorne novčanice nosile su sledeće likove: 5.000 dinara, (Nikola Tesla); 10.000 din. (Vuk Karadžić); 50.000 din. (Peter Petrović Njegoš); 500.000 din. (Dositej Obradović); 5.000.000 din. (Karađorđe Petrović); 50.000.000 din. (Mihajlo Pupin); 500.000.000 din. (Jovan Cvijić); 5.000.000.000 din.( Đura Jakšić); 50.000.000.000 din. (Miloš Obrenović), a na vrhuncu inflacije, Narodna banka je pustila u opticaj novčanicu od 500.000.000.000 dinara, sa likom Jovana Jovanovića Zmaj.
Kraj jugoslovenske inflacije bio je 24. januara 1994. godine, kada je Dragoslav Avramović (deda Avram), novi guverner Narodne Banke, uveo Novi dinar, koji je bio jednak nemačkoj marci, a na novčanici je bio lik Josifa Pančića. Tada je izvršena peta denominacija dinara, po proporciji 1.000.000.000 = 1 novi dinar.
Radoman Irić
Napomena: Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontakta redakcije i odobrenja autora feljtona.
