Glavna Autobuska stanica u Vranju. Sreda, ova poslednja(25.01). Hladno, duva vetar, temperatura četiri stepena. Već je 13,10 časova. Lokalni autobus za Bujanovac kasni skoro 20 minuta.
Dvadesetak putnika gunđaju, psuju i kriju se od vetra. Gospođa dispečerka (valjda se tako zove), bezbrižno sedi na svom radnom mestu. „Rekli su mi da autobus izlazi iz garaže“ – procedi ona onako kroz zube.
Ista gospođa je, isto ovo, na isti način, sa istog mesta, istim tonom, istom putniku, ponovila 20 minuta kasnije: „Rekli su mi da autobus…“.
Već je 13,30. Autobus kasni 40 minuta, a osoblje Kavim Jedinstva na Autobuskoj stanici, što bi vranjanci rekli „ima si svoja posla“. Putnici? Njih to ne zanima!!! Jer, da ih zanima postupili bi drukčije na najmanje dva načina:
PRVI: Pošto imaju razglas, znaju čemu služi, barem tri-četiri puta bi lepim rečima umirili nervozne i promrzle putnike.
DRUGI: Poslužili bi se onom narodnom da „lepa reč i gvozdena vrata otvara“: neko bi izašao na peron i u dve-tri rečenice putnicima objasnio zašto autobus kasni.
Na žalost, za profesionalan odnos, potrebno je imati i kućno vaspitanje, ono koje se od porodičnog doma nosi celog života. Na žalost, ovi em ga nemaju, em nisu edukovani.
„Ljudi, greška. Nisu oni ovde zbog nas, nego smo mi zbog njih. Nego, šta kažu njihove gazde u Izraelu“ – reče jadan iznervirani putnika, pa onako šeretski prodera se u telefon: „Halo, Izrael? Zašto kasni autobus za Bujanovac“?
U toj ujdurmi, oko 13,40, u čekaonici se pojavljuje gospođa, za koju rekoše da je šefica. Ponovila je rečenicu kao i dispečerka, ali se, ruku na srce – izvinula.
(Čitaoci, malo strpljenja): autobus je ipak stigao u 13,45. Kasnio je 55 minuta. Oko 40 putnika izgubili su 2.200 minuta – odnosno 37 sati. Kako je ovih primera previše, vreme je da se putnici organizuju: protestom, peticijom, ili na neki drugi način da se zahvale Kavim Jedinstvu i zatraže drugog prevoznika.
Autor: Radoman Irić
