Znate li zašto kokice pucaju? U semenu kukuruza kokičara nalazi se meki skrob koji sadrži vodu. Unutrašnjost zrna kokice je zaštićena jakom ljuskom, koja ne propušta vodu. Kada se zrno zagreje, voda iz skroba, koja se pretvorila u paru, stvara pritisak zbog koga zrno eksplodira, oslobađajući se čvrste ljuske. Kada opna pukne, vodena para izlazi, a skrob se pretvori u belu grudvicu, nepravilnog oblika i eto ga, kokica!!!
E, pa bojim se da ću i ja da puknem kao kokica, mada kada pročitam ovaj opis gore „bela grudvica, nepravilnog oblika“, možda se to i desilo, ali u mikrotalasnoj pa nije bilo baš efektno.
Zove me pre par dana žena, kreće da mi objašnjava kako je ona vlasnica kioska za kokice u centru grada, kako ima dve radnice koje plaća uredno i to ne baš minimalcem, zatim kako redovno izmiruje porez, ali da je dobila rešenje da mora da skloni kioska (koji nije baš jeftino platila), te je alternativa neuslovna drvena kućica na šetalištu koju može dobiti za 18 000 dinara mesečno ….
Slušala sam je priznajem sa pola pažnje, pokušavajući da pohvatam njenu „muku“, jer mene niko ne zove zato što mu je lepo već zato što ima neku muku i onda prelazimo na sledeći nivo.
Kaže žena, da je uzorna građanka, plaća porez i živi jedan normalan život te smatra da ima pravo da o svojoj muci obavesti gradonačelnika Vranja i ispriča mu problem. Ona priča, ja razmišljam dobra ideja, da ne grešim dušu znam da vrata gradonačelnika nisu do sada bila zatvarana za građane, naprotiv saslušane su i rešene mnoge muke, za koje ja znam, ali avaj, njoj se desilo sledeće.
Na njen zahtev da zakaže razgovor od, kako kaže ljudi iz njegovog kabineta, dobila je odgovor praćen ironičnim smehom da može, ali tek za četiri meseca!!! Poznajem ja te ljude koji rade u kabinetu, ali opet ne bi smela da se zakunem u njih.
Auuuu, pa gradonačelnik se čeka duže nego mamograf…pa kako bre da ne pukne čovek, a ne ja.
Znate li koliko puta dnevno čujem slične priče, kako bahati službenici, medicinske sestre, šalterski radnici i drugi svoje frustracije leče na ovakav način. Disonantni tonovi, bahatost i bezobrazluk na svakom ćošku.
Ja sam jedna empatična žena puna razumevanja (vidim da se smejete), znam da nikome nije lako, svako nosi svoju muku koja može biti neizlečiva bolest ili neplaćen račun, ali se sve češće pitam da li nam to daje za pravo da zaboravimo ono osnovno kućno vaspitanje.
Slušam onaj dan vaspitačicu u vrtiću mog sina kako sa puno entuzijazma i euforije uči decu o čarobnim rečima „hvala“ , „izvolite“, „molim“ …. i dođe mi da je zagrlim.
Ja zaista verujem u vaspitanje, ja zaista verujem da je nužno svakog čoveka tretirati kao čoveka, ja zaista verujem da će se desiti smak polusveta, jer ovo počinje da boli.
Gore pomenuta sagovornica će o svom problemu tek pričati i boriće se jer misli da je u pravu. Ne sumnjam da će tako biti jer njen mali biznis hrani tri porodice i to nema veze sa onim što želim da naglasim, a to je da ni jedan državni službenik nema pravo da bude bahat, nevaspitan, irioničan i bezobrazan jer ti građani koji su zakucali na vrata njihovih kancelarija su ljudi zahvaljujući kojima oni hrane svoje porodice.
