Uvodna napomena: Priča o skulpturi, koja se nalazi na Šapranačkom groblju u Vranju, priča je o neobičnom nadgrobnom spomeniku koji krije tužnu priču o boli roditelja koji izgubiše trogodišnje dete. Priča Mala Lula je vranjski Beli anđeo je autorki tekst Dušana Aritonovića i redakcija portala VOM.rs se zahvaljuje na ustupljenom materijalu. Priču prenosimo u celini, ne slučajno danas, kada Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici obeležavaju Mitrovske zadušnice.
Zakopasmo, onomad, prvog mi komšiju. Sahrana beše nevelika, skromna. Valјda su takve sahrane onih tihih, nenametlјivih, bogougodnih lјudi. Onih koji su svoje postojanje i bitisanje na ovozemalјskom svetu posvetili svojima bližnjim, svojoj deci, unučadima, svojoj porodici. Koji su se materijalnim vrednostima bavili tek onoliko kol`ko da se ne oskudeva za ono najneophodnije. Obavismo sve po našoj veri i običajima, kako valјa i trebuje, te se uputismo ka kapeli, gde beše postavlјena sofra za pokoj Deda – Krstine duše.
I tada, po ko zna koji put, prođoh kraj nje. Iznova, privuče mi pažnju, skulptura Belog Anđela. Uspravlјena, tu sa desne strane od glavne staze što vodi od groblјanske kapije pa sve do crkve u kojoj se pokojnik „opojavao“. I kao da je svima predstavlјala nekakvu misteriju. Činilo se da je tu stajala kako bi mi se o svakoj sahrani, o svakom parastosu, iznova u pamet upila i kako bi nas sve iznova, po ko zna koji put, vraćala na razmišlјanja o prolaznosti života, o Božjem milosrđu, o tome da li smo dobri Hrišćani, da li smo ispravni na svom putu. I često sam o njoj razmišlјao. I kada sam zajedno sa njom na večni počinak ispraćao neke drage mi lјude, i onda kada sam u nekim oporim, budnim noćima, tonuo u svoje misli uz teška, duga, razmišlјanja o životu posle smrti, o tome gde će se duše naći nakon njega, o tom mom simbolu lјudskog bola i stradanja. I kao da mi je vremenom postala i simbol Šapranačkog groblјa. Ponekad sam se pitao da li je i naš veliki Bora Stanković, baš ovog Belog Anđela opisao u nekom od svojih dela. Jer, zasigurno je jako stara, zasigurno onde dugo bitiše, golica, intrigira.
U neko doba ova skulptura mi još više omile. Jer saznadoh da je taj Beli anđeo u stvari mala Vukosava – Lula Mirković, koja je davne 1930. godine umrla sa nepune tri godine i da je skulptura, koja je u stvari predstavlјala njen nadgrobni spomenik, po narudžbini njenog oca Dragoslava, visokog oficira Kralјevine Jugoslavije, i majke Jelene – Lele Mirković, nastala u trenutcima velike tuge i bola zbog preranog odlaska njihovog anđela još neraširenih krila.
Delo je ruku beogradskog vajara i kamenoresca Nikole Lukačeka, jednog od uvaženijih srpskih masona u to doba, autora brojnih kulturno istorijskih spomenika.
Grob male Lule, nalazi se nedaleko od njene skulpture, koja je tu premeštena osamdesetih godina prošlog veka, nakon njenog obaranja, najverovatnije od strane nekih narkomana koji su imali običaj da se okuplјaju u tom delu groblјa, verovatno kako bi bila na očigled, kako bi bila sačuvala od dalјeg skrnavlјenja. Tridesetak godina nakon njenog izmeštanja, iznova je oborena, kada joj je otkinuta glava, deo krila i veći deo ruke, nakon čega je rekonstruisana. Tada joj je vraćena glava, dok deo ruke i deo krila nikada nisu pronađeni.
Stara Vranjska porodica Mirković više nema živih potomaka. Ta loza se ugasila. Ali statua male Vukosave – Lule Mirković i dan danas tu stoji, dočekuje i podseća. Ona nas sa svog postolјa od belog mermera, obraslog travom, i sada gleda. I kao da sve vreme njena malena glavica nešto razmišlјa, rasuđuje i prosuđuje. Onako bosa, pognute glave, u lepoj dugačkoj halјinici, sa buketićem cveća u levoj ruci. Vreme i lјudi oduzeli su joj desnu ruku, koja je tu nekada stajala ispružena, kako bi se u nju, prema tadašnjim običajima, stavlјao novac.
Mala Lula, rođena je 10 dana nakon smrti velikana naše književnosti, tako da zasigurno nije bila njegov Beli anđeo. Na Boru je verovatno ostavio utisak onaj Mileševski, ili neki treći, neki njegov Beli anđeo. Jer, verovatno svako od nas ima nekog svog Belog anđela. Onog koji mu je na neki način obeležio život, koji je ostavio dubok trag negde u njegovom srcu, u njegovoj duši.
Ja sam za sebe izabrao da Lula bude moj Beli anđeo. A ta mala, nevina, duša, dok nas gleda negde sa neba, zasigurno se raduje tome što nas štiti, što je baš ona postala Beli anđeo mnogih Vranjanaca. Onih koji sa njom i kraj nje postojimo, koji je sa poštovanjem i sa divlјenjem gledamo.
Nas koji joj se uvek, iznova, klanjamo.
Dušan Aritonović
