Narodna tradicija, to smo mi. Mi smo produžetak nečega što već postoji. Postoji vekovima unazad. Mi smo potomci, nismo osnivači. U nasleđe smo dobili nešto najvrednije što jedan narod može da stvori.
Prebogatu tradiciju kroz narodnu nošnju, igru, muziku i pesmu. To može samo narod na visokom stepenu duhovnog razvoja. Ne moramo svakodnevno da nosimo nošnju ili igramo u folkloru, ali imamo obavezu da sve to poštujemo.
Tu ne sme postojati izbor ni opravdanje za bacanje u podrum takve zaostavštine. Moramo da poštujemo zato što to predstavlјa sve one koji su bili pre nas, one koji su se borili sa daleko većim nevolјama da bi to sačuvali nego što mi danas imamo poteškoća. A borili se zbog nas. Da mi danas sa ponosom nosimo jelek ili igramo kolo.
Stanje kulture u današnjem društvu je u najmanju ruku katastrofalno i pred kapitulacijom. Višedecenijska propaganda američkog slobodnog stila života kao i većine zemalјa zapadne Evrope dovela je do totalnog srozavanja kulture u nas Srba.
Mislili smo da je tuđe bolјe, a zapravo dobili smo Trojanskog konja. Starije generacije se vode logikom preživlјavanja tj. linijom manjeg otpora, a mlađe generacije su otišle korak dalјe i njih je sramota sve što ima veze sa našom tradicijom. Iz stanja plivanja u mutnom dospeli smo u živo blato.
Vrhunac je što i dalјe tonemo. Ispiranje mozga lјudima preko medija svoj vrhunac pokazuje tako što je lјude danas sramota da govore o tradiciji. Nekako im je odbojno, a niko da objasni zašto. Podsvest može da bude opasna ako se loše postupa sa njom. Za narodnu nošnju kažemo da je selјačka i zaostala, a narodno kolo gledamo sa podsmehom.
Stidimo se baba i deda. Ludilo bez kraja.
Omladina u Vranju nema ponuđenih sadržaja vezanih za upoznavanje tradicije svog grada. Institucije kulture kojima to stoji kao obaveza ne žele da se mešaju u svoj posao te omladini ne preostaje ništa drugo do kulturne kontaminacije putem interneta.
Šanse za oporavak kulture su istovremeno velike i male. Razlog je prost. Hoćemo li da savladamo strah? Plašimo se da se okrenemo sebi. Da saznamo šta smo i ko smo. Ne mi kao jedinka, nego iz čega smo proistekli.
Šta je ono čiji smo deo, šta je ono što je u nama bez čega ne možemo biti to što jesmo?
Ako bi sa pažnjom pogledali stare crno bele slike videćemo na njima dostojanstvo, ako obučemo nošnju i pogledamo se u ogledalu osetićemo ponos. Bićemo dostojni predaka. Bićemo svetli primer našoj deci kako se poštuje porodica i nasleđe. Naučićemo decu kako da sutra poštuju nas kad ostarimo.
Ljudi se plaše podsmeha, plaše se neprihvaćenosti društva ili lјudi sa dalekih meridijana. Opet taj strah. Nisu bitni nemci, englezi, amerikanci niti bilo koji drugi šta misle o nama. Nјih svakako ne interesuje naše mišlјenje o njima.
Dajmo šansu sebi, upoznajmo sebe, zađimo u suštinu, koračajmo stazama prošlosti, upoznajmo pretke i budimo ponosni na njih. Oni su nama stvorili nešto najlepše što su mogli. Osnovni je red da to poštujemo i čuvamo. Pričajmo deci ko su i odakle su. Neka se povežu sa korenima. Neka se upoznaju sa dedama i babama. Učimo decu od koga su potekli i neka im je to na ponos.
Rukujmo se sa prelepom porodičnom istorijom kroz tradiciju.
Koračajmo korakom predaka …
