Ko god da dođe u Vranje primeti da se ono po mnogo čemu razlikuje od drugih gradova. Po govoru, običajima, trubačima, pesmi, meraku i još mnogo čemu.
A jedna od tih mnogobrojnih razlika je i ta što grad u jednom periodu godine naglo ozeleni. Ali ne u proleće kada priroda to nalaže već u sred leta. I to, ni manje ni više, nego od lubenica.
Da, dobro ste čuli. Imrovizovane tezge i prodajna mesta se nalaze na skoro svim bitnijim raskrsnicama ili bulevarima i nude pregršt ove letnje poslastice. Baš kao nekada davno, pre pedeset i kusur godina dok je Vranje bilo više palanka nego li grad u nekadašnjoj nam državi i kad su se proizvodi prodavali gde god se moglo. Jer pijaca, i da je imamo onakvu kakva bi trebalo da bude, odavno je postala nezanimljiva ovim prodavcima. I dok je parkiranje automobila na trotoarima zabranjeno (što se ruku na srce u praksi ne postuje uopšte) ovaj vid trgovine nailazi na prećutno odobravanje. Koga i zbog čega verovatno nećemo nikada saznati. Ali niko nam ne brani da naslućujemo.
A kad već imamo ovakve „zelene“ površine onda imamo i mini deponije oko njih, što od ambalaže same robe što od ispijenih sokova, piva ili obroka. Jer i prodavci su živi ljudi, moraju i oni da pojedu i popiju nešto.
I na sve to dođu kupci koji parkiraju svoja vozila na sred tog istog bulevara ili u samoj raskrsnici kako bi obezbedili poslasticu za sebe i svoje najbliže. Briga njih za druge učesnike u saobraćaju. Ovo je posebno primetno radnim danom u toku saobraćajnog špica jer svi bi da kupe lubenicu u povratku sa posla, ohladiće se malo taman dok ručaju. I tu nastane kolaps u saobraćaju od onih koji stoje, polaze, pretiču, zaobilaze. I tako će biti sve do prvih naznaka jeseni ili dok se ne rasprodaju zalihe. Greota da se roba baci.
Ako ništa drugo, nije nam dosadno nikada. Hleba i igara koliko ti duša hoće. Daj Bože samo da ne dobijemo i ono treće što je svojevremeno pokojni Bora Đorđević opevao u jednoj pesmi.
Autor: Dejan Janjić
