Od rock-a do šoka, ja pamtim vreme dok je postojala ona tvorevina od Jugoslavije i ljudi koji su se razumeli u umetnost ili kulturu, znali su često da izgovore rečenicu:“U Bosni ne pevaj, u Srbiji ne igraj a u Makedoniji niti pevaj niti igraj.“
Slušajući suprotnu vrstu muzike od onog što je bilo hvaljeno u toj zemlji i vrednujući za kulturu sasvim drugačije stavove koji ni tada, a ni sada nisu „bliži zapadu ili istoku“ već nešto između, nisam bio kompetentan da bilo šta mogu da kažem po tom pitanju već, da izrečene stavove i konstatacije prihvatim kao takve i često puta slegnem ramenima i ne sluteći do čega će sve to dovesti.
Naime, postojali su razni muzički festivali u toj tada čudnoj zemlji, na brdovitom Balkanu (naši i vaši šlageri sezone), koji su uglavnom bili prateći sadržaj nekih obeležavanja, početka turističke sezone ili već stvar prestiža pojedinih većih gradova: Beograd, Zagreb, Split, Sarajevo, gde su nagrade dobijali pevači, kompozitori, tekstopisci. Elem, takmičili su se navodno i dobijali nekakve nagrade. Tadašnji pevači zahvaljujući nastupima na tim festivalima, postajali su zvezde, a njihove pesme pravi hitovi koji su dugo bili slušani na kućnim radio aparatima. Neki od tih hitova su i danas pravi „evergreen“ domaće pop ili rok muzike. I nije da nije bilo euforije i histerije kad bi se neko od tih pevača pojavio na TV-u ili na ulici nekog grada, bilo je i toga ….. priznajem.
Ali ovo što se danas može videti na televizijama sa državnom frekvencijom u vezi „takmičarskog“ duha i scenskog nastupa (sa nazovi biranim stajlinzima) u raznim kategorijama je nešto što je prevršilo svaku meru ukusa, a definisalo neukus. Takmiče se mladi i stari i momci i devojke i udovci i udovice, i raspuštenci raspuštenice, i vodoinstalateri i harmonikasi i fudbaleri, i manekenke i starlete i ostale … Čak i mala deca su nam zapevala i cela nacija nam skoro peva. I svi se „takmiče“ ko će bolje da izvede zadatu ili izabranu melodiju. Mada se pojedine pesme ponavljaju i po više puta da bi se dodvorili „žiriju“, nema veze važno je da se samo što vise čovek „pogazi“ kao čovek i ličnost, da prihvati svaku kritiku „elitnog“ i „stručnog“ žirija koji ima ozbiljnu kafansku karijeru građenu širom bivše nam zemlje, a i dijaspore, pa samim tim i vrhunsko iskustvo u otkrivanju pravih novih pevača…
Pobediti u pevanju, mu dođe isto što i pobediti u slikanju, pravljenju skulptura, sviranju nekog instrumenta? Ma ne! Pobediti na ovim TV takmičenjima je jednako sportskom takmičenju u nekoj disciplini, nešto kao naš Nole, a? Stan, auto, nove sise, nova usta, provodi, splavovi, kafane, i „sigurna plata“, pride bakšiš koji se zarađuje izuzetno teškim radom.
A šta ćemo sa onom decom koja nisu uspela da prođu kvalifikacije i prebole takozvane baraže. Zapita li se neko od tih ambicioznih roditelja, kumova, prijatelja koji mašu iza scene i nadasve se dobro zabavljaju gurajući čak i maloletno dete u show biznis i našu estradu, da li će imati neke posledice to dete? I da li će možda taj neuspeh nositi kao svoju senku sa sobom kroz život.
Ne čudi me što se ljudi ne libe svega i svačega samo da bi došli do bilo kakve zarade i obezbedili sebi egzisteniju. Ne čudi me ni što je velikim narodnim zvezdama koje osim što pevaju i to je veoma težak posao (hleba sa sedam kora) kako kažu isti, dozvoljavaju sebi da sede u nekakvim „svemirskim“ stolicama i predstavljaju se kao žiri.
Mene čude ti gledaoci ili posmatrači tog cirkusa koji kao omađijani imaju samo reči hvale za te mlade učesnike. Pa i ako malo loše zapeva a ono bar je „lepo obučen/a“ a i ako loše odpeva, nije strašno pa još ako ima tužnu životnu priču za sobom i treba mu se pomoći, onda mu se progleda kroz prste. Tako da po stavovima javnog mnenja svi su dobri, lepi , odlično pevaju, izgledaju, ponašaju se na sceni. Dakle svi su pobednici.
Pa me zanima i pitam se gde se izgubilo i nestalo ono da se u ovim krajevima dobro pevalo i igralo kad nemamo stav da mora nešto da bude i loše. Tim pre što svi pevaju sličnim stilom i skoro pa iste pesme, legendi, kraljeva, careva i princeza narodne muzike u nas. I na kraju dok svi uzbuđeno drže mobilne telefone i hipnotisano i uredno šalju poruke podrške i pomažu njihovim favoritima da pobede u nekom od takmičarskih vikend emisija sa malih (i velikih) TV ekrana, a organizatori trljaju ruke (zahvaljujući se vernim gledaocima) jer samo oni mogu da im još više napune džepove I ODLUČE „KO IDE DALjE“. Sve više mi ovaj narod liči na decu iz čuvenog muzičkog spota, sad već (ne)poznate grupe PINK Flojd i njihove Cigle u zidu.
Hleba i igara, malo pesme, mnogo kiča i još više šunda …. ali to je tek prvi korak novih zveda koji će nas tek mučiti svojim nastupima u godinama koje dolaze. Pljuni i zapevaj moja Srbijo!
