Bilo je to 2011. godine. Mislim da je bio mesec oktobar, popis stanovništva Srbije. Večernji časovi, vreme drugog nacionalnog dnevnika. Zove mene brat od strica.
Pita me: kako si šta radiš? Nekako je zvučao da to nije pravo pitanje.
Kažem mu: dobro sam. Skoro sam došao s posla. Malo sam umoran.
On meni dodaje: jel gledaš dnevnik?
Odgovaram mu: znaš da to ne gledam.
On meni: onda te molim da pogledaš 3. večeras?
Pitam: a zašto?
Brat će meni: pa jel znaš ko je jedini odbio popis stanovnika u Srbiji, što pominju u dnevniku?
Ja: Pojma nemam i ne pada mi napamet ko bi mogao biti.
Brat: Čiča ti, a tatko mi Antonija! Nije baš svoj kazniće ga! (kazne su onda bile preko 50.000 din)
Ja: Pa kako, zašto?
Brat odgovara: komlikovano je dođi ako možeš sutra ispričačemo ti.
Kao nikada do tada sa nestrplјenjem sam čekao taj 3. dnevnik na RTS-u. A u dubini duše osećao da je odluka mog strica bila ispravna iako razloge nisam znao. Jer malo je kada grešio. Dočekam ja taj dnevnik. Prođe vest da je jedan građanin Vranja odbio popis i da će biti procesuiran. Kod mene opet onaj osećaj ponosa, jer sam nekako znao da su razlozi za takvu odluku mog strica veliki i ispravni.
A priča ide ovako. Te godine na popisu, u domu, već ostarelog strica mog, dođe popisivač, neki mladi student. Fin momak. Predstavi se i kaže svoje namere. Kako to biva u domovima Krstića, ugostiše momka. Stric da bi olakšao proceduru okupi ukućane. Krenu popis.
Protokolarna pitanja iz upitnika. Ređaju se Krstići. I na kraju dođe red na strica mi Antoniju. Popisivač rapoložan i ugošćen kaže: deda dajte mi sada vašu ličnu kartu i da završimo popis.
Stric odgovara: ja se ne popisujem.
Popisivač sada malo zbunjeno pa zvanično: zašto gospodine? Pa kazniće vas. Molim vas da vam uzmem podatke.
Stric: ja nisam građanin Srbije jer nisam u nadležnosti Srbije.
Popisivač: kako to kada ste svi državlјani Srbije. A evo na poslednjem popisu vas je bilo?
Stric: da ali više nisam.
Popisivač začuđen: kako niste?
Stric: Tako.
Izvadi kovertu i iz nje dopis Kabineta predsednika Republike Srbije, sa potpisom predsednika.U dopisu predsedniku na stričevo obraćanje , dobija odgovor u nepune 3 rečenice, između ostalog i ovo, citiram: „Poštovani gospodine Krstiću, vaš slučaj nije u nadležnosti Predsednika R Srbije, tako da nismo nadležni za vas i vaš problem“.
Onda popisivaču stric objasni da ako njemu Predsednik države napiše da nije nadležan za njega, podrazumeva se da ga ne tretira kao građanina Srbije, i da ne može da bude popisan. Pa onda objasni: nije da on ne želi, već ne sme da se protivi volјi predsednika.
Tako se završi ova priča, koja ispuni deo vesti na nacionalnoj televiziji.
I zbog toga sam ponosan, jer imlicira genetiku roda mog, koji ni pred kim se nije savijao i ponižavao.
Takvi smo mi Krstići… Obraz ni za šta na svetu.
Ne znam zbog čega ovo pišem, ali sam hteo da podelim sa vama.
preuzeto sa profila Gorana Krstića
