Nije samo Srbija zadivljena primerima koje nam svakoga dana priređuju naši studenti i srednjoškolci. Na neke njihove postupke i radnje, koliko god bio hrabar, čovek ne može da ne pusti suzu.
Na našu nesreću, imamo mi i onih drugih primera, nad kojima se zgražavamo. Usuđujem se da vas upoznam sa jednom pričom u kojoj sam učestvovao, jer je tako htela jedna devojka iz Bujanovca. Radnja se događa u autobusu Kavim Jedinstva iz Vranja, koji je u ponedeljak, 10. februara, u 12,50 časova, iz centra grada krenuo prema Bujanovcu.
Autobusi sa ovim i polaskom u 14,20 časova, po pravilu su prepuni srednjoškolaca iz Ribinca, Neradovca, Pavlovca, Davidovca, Srpske Kuće, Rakovca i Bujanovca.
Tako je bilo i poslednjeg ponedeljka. Kao i obično, sedeo sam u drugom redu s desne strane i čitao novine.
Paralelno, naspram mene, u levom redu, sedela je jedna srednjoškolka, verovatno trećeg ili četvrtog razred neke škole u Vranju.
Mršava šiparica crne kraće kose, na sebi je imala crnu kratku jaknu od skaja, belu bluzu, plave farmerke i bele kratke čarape, a u rukama mobilni telefon.
Putnik koji je sedeo naspram nje (to su ona sedišta gde putnici jedan drugome gledaju u lice), u Neradovcu je izašao.
U tom trenutku, ova „junakinja“, podiže obe noge i štrokave đonove patika metnu pravo na platno sedišta ispred sebe i nastavi da lista po telefonu.
Pogledah zbunjeno levo-desno, ne mogu očima da verujem šta vidim. Tu, u okruženju sve srednjoškolci, njeni drugovi i drugarice, videli su to, ali niko ne reaguje.
Nikoga od njih nije briga što će neki putnik, možda čak i neko od njih kada sutra pođe u školu, sesti na to mesto na kome se sakupila prljavština sa njenih patika.
- Devojčice, da li tako radiš u svojoj kući? Upitah je totalno mirnim glasom.
- Da! Odbrusi ona, a da ja još nisam ni stigao da izgovorim rečenicu do kraja.
Tom jednom rečju od dva slova, ona je ispričala sve o sebi. Ne osvrćući se ni levo ni desno nastavila je da barata po telefonu.
Ja u šoku, sada već i prilično besan, obraćam se za pomoć vozaču.
- Ne vredi, tako su je naučili otac i majka – odgovorio je vozač, koji je verovatno
imao više ovakvih i sličnih slučajeva.
U šoku šta me je snašlo, skori da sam promašio svoju stanicu. A dok pišem ove redove pitam sebe kako bi izgledao i koliko bi trajao jedan autobus, kada bi svih 40 putnika, svaki put digli noge i stavili prljavu obuću na sedište.
O onoj drugoj strani medalje, kakva će ona sutra biti majka, kako će da vaspitava svoje dete, i koliko ćemo pored sebe u okruženju imati ovakvih „pristojnih“ devojaka, prosto ne
smem da razmišljam. Bez sumnje, ona je rasla i vaspitavala se daleko od civilizacije. To što je naučila u porodici, pratiće je celog života. Utoliko je njoj potrebna pomoć ustanova čija su briga ovakvi pacijenti.
Njen boravak u školi, na ulici, gde god, opasan je i štetan za društvo u kome njena generacija svakodnevno na ulicama polaže neke nove ispite, boreći se za opšte vrednosti i svetske standarde.
PS: Utoliko bih voleo da mi njeni drugari i drugarice, ispod ovog teksta, ostave bilo kakav trag koji će me dovesti do ove šiparice.
